ОСТРВЉЕ...

Стресам без треска дамаре
жалосних вапаја, приспелих
са површине клавира оних
ситнина и истина, где још
пулсира исток наших алузија...

Тај лов у мутном острвљу
обиља страница у термосу
језера и свих трептаја, ко
бритва и уже, унутар оног
корнета, што расеца старост 
још увек не испеваног сонета...

Нижу се слике у галерији нас
бескућника и зврндова, ко сва
трулост и тупост истина, ко низ
испијених чутура, то што јесте
олупина она под белом векном
облака челична, ко марва што
радосна ка литици хита и клица...

Модра трава у мутљавини тог свог
мочварног тла ко обамрлост наших
уморних глава са хиљаду уједа и
рана, од свих неукости и уобразиља
где надомештај речи проверава све
под смоквом властитих недођија...

Бруто лично спадало без уплива
у огранак своје мале отпорности
и никакав смртник у преокрету
непогода, игра се речима и као да
наједном површина језера, ко астал 
од ораховине камено ћути, као кад
над њим сенка надраста своје поеме...

Кудеља бачена у шикару суседног 
села и дрека чавки по обрубу оног 
острвља са почетка уписане песме и
записник са сапотписом конгреса, са
кога још стеже крагна базом свих
наших најситнијих података...