Узете протоке, притоке и потоке
све неумољиве дане и сате, што
ту и тамо опточим стиховима у
јесени златне, без жеље и снаге,
усред кише из вечности свеже
магле, често се реч загледа у дно
многих светова без мириса првих
пролећних цветова, ту где благо
речено и тишина још блеђе и ређе
залази за облаке бола и притиска
теже, као кад се пресамити над
Васионом пре узалудног повраћаја
у свет прежаљеног живота једног
песимисте и његове увек исте песме...
Нема коментара:
Постави коментар