ЛИСТ...

Лист у златну јесен, ко у немарност
своју залази и слази, за дубине оне
прозрачне и молитве задње, кад све
пролази и прежива време и пева у
вечери целе, своје мисли занете и
златне, па одједанпут као да стаде
мисао у тај несрећни ехо, без водиље 
смисла и суштина у потиљку слабашно
да пламти тим угашеним пламом и да
ли су сабласти пруженог неразумљивог
бата у мрамор још хладније стукнули
сва космичка мора и онај бледи свели
трептај у болном бивању преко свих
тишина успореног откуцаја јутра у 
слепом бескарју киша, кад мисли се
ко ноћи смраче у ћутања, што су 
прецветала и кроз песме и певања
празних слава и сан без слова и то
опет ветар обасипа сазвежђе неким
подрхтавајућим шапатом и језеро кад
оста погружено у таму ноћи са свим
измењеним богазима сећања и позни
су крајеви наши што изронише из
тврдих надежди, без речи и смеха, а
бескрај јесени дозива магле и кише
што срце стежу ко сироче, оног свог
недокучивог одсјаја без сјаја још из 
даљине тавне и давне и кад непресушну
рану оком неподношљивим, кроз трзај
тешко рани и залуд после свега покуша
у живот неки девети-десети да врати...