ГРАЛ ПУН ИСТИНЕ...

Ако су у Теби сва велика слова
и вечно блаженство без почетка
зашто су убоди Твога смелог и
крвавог копља тако старшно
преклали сваки људски бол у
тишини оборених залиха времена
у гомили проливеног клонућа
над равнодушним хоризонтом
затвореног свода без мрве душе
у наручју све те несвесне таме
у празнини непомичног хода
и знамења мрачна у помрчини
дана и погнуте речи у догорелим
Твојим људима или су то биле
традиционалне звери без капи
доличног стиха без врлина и
капи страха и крвавог зноја, а
кад затрубе огњене трубе са
торња, хоће ли Грал пун Истине
напојити вечно жедне реке Твојих
мученика и јунака у још увек
неизречене лепоте плавих
ореола кад зеница вере зреле
осети опет сву тежину и умор
милости овоземаљске у име
неке зацртане вишње Правде
и радост још једног живог бића
од завршетка приче или песме
кроз ћутање тишина све док
новим загонеткама свој мали
или велики свет не затрпа...