ПЕЋИНА...

Кроз сваку нову причу и причање о људима којих више нема, силазим под саму површину људског праха, мрака и тишине, испод оне планине непрегледне, чије врхове, висоравни и планинске венце остављам тамо на Сунцу, као и све оне ливаде, шуме, потоке, брвнаре и вајате... Посве лагано ред по ред, спуштам се словима великог писца, као кроз оне ходнике под земљом и ту проналазим ону галерију величанствену, са жубором воде речне - Извор Живота... Величанствена шупљина - мрачна и хладна... Величанстевни шапат и моћ нетакнуте природе... Какве све природне силе нису учествовале у стварању ових камених рељефа, пред којима очи постају уши, а уши очи... Удишем ту лековиту мирисавост пећине... Мноштво пречудесних слојева што одише својом красотом и поглед одмара у векове... Пред призором пространства и поглед постаје вијугав - кривудав, као река која је вековима овуда неумитно текла и још тече... Неправилност која плени... И као да се обретох у једној подоста хладној, али сасвим пријатној дворани... И као да пристигох на најлепши концерт озбиљне музике Мајке Природе... Свежа озбиљност корак води напред и све даље... Пре свега, беше ту и свежина опојног ваздуха планинског, који се и овде присећа... Усред неке камене јаме, у којој нема ни дашка језе, већ неке неописиве радости и среће... Наслаге са зидова немуштим језиком да очитам или прочитам - само нагађам... Ту ипак нешто пише... Подлоге и талози... Наслаге... Светлуцави кристали или ми се само чини... Жуте каде, зелене мрље... Капљице воде капају по мени... Одакле све не долазе... Блажено је то купање и непомично стојим док ме квасе... Колико година прохуја низ ову пећину... И потпомогнуто слабо осветљење малих сијалица тек припомаже да се већ уобличи мало живописнија слика... Пећина оаза мира и тишине... Иако се наоколо осећаше пећинска жива бића, нису се могла видети, а ни чути... Рекоше ми још пре улаза да слепи мишеви сигурно неће летети на светлост... А питала сам има ли их и јел безбедно кретање кроз пећину... Рекоше да јесте, али само докле има стазе... Даље, не!!!... Сигурно слепих мишева има тамо више иза оног узаног пролаза из кога истицаше и жубораше Источник Живота... Тај мали најбучнији пећински слап... Тамо сијалице иза не светле и тамо обичним људима без довољно алата и заната није допуштено ни ићи... А шта ли тек тамо иза пећина скрива... Јер и тамо иза тог каменог зида ипак нешто има...