БОЉЕ...

Боље кад висина боли и дроби
кретања сва кроз пределе тих
сачуваних ишчезнућа у сликама
јесењег јутра у заостатку предела
без лепоте боја и корака што лебде
у дрско недостижно плаво...

Док пролази време дубоких врела
и нирвана за пробуђење стазе
среће и књига што прах слова
расточе кроз тишине посве живе
и заборав кад надживи лепоту
снова и давни прамен пролећа
простре и проспе по трави...

По ранама уморних дана у благом
стиску осаме над пољима плачних
вода, као ткиво људско громовима
угрувано што немо клизи у лишће
разбацано, као тај јесењи мир са
пусте обале плаве кад удише трулеж
корења и радост варнице из камена...