Жути лед удара пенушави тренутак и
тужним зорама шаренило јутра нове
земље у погледу рашири, а очи гласно
о камен радости круже замрле и зене
погнуте ноћи кроз последњи понос
бескраја, као из прикрајка неизмерне
нежне вриске и мисли огрубеле, мирно
после жуте олује у ноћи погрбљених
успомена над долином невеселих
откуцаја и све је жутом тугом тмурно и
уморно, сумроно, а помрчина промиче
покрај цвета и цвета уместо липа и
крв поглед жути леди у непознате
судбине, без почасти и даха, док
смешна жута пустош изнемогло над
осмехом хара без речи у преливању
своје жуто ледене празнине и стане...
Нема коментара:
Постави коментар