НОВЕМБАРСКА...

Новембарска јутарња само моја ТИШИНА
небозрачним златним осунчаним ШИНАМА
небеске ширине пробуди у свима НАМА
и реку речи у сваки нови стих вешто МАМИ
ширећи ведрине концентричне и МИСЛЕНЕ
полагано преко прочишћеног свода ЕНЕРГИЈЕ
нестрпљењем шуме неке зимзелене гране ЈЕЛОВЕ
где обале речне у чистом часу мрежама ЛОВЕ
своје давно заспале воде немирне и ВЕЛИКЕ
у дубинама непрозирног тамног вира ко слатки ЛИКЕР
испијају сламчицама од жила малих лењих КЕРОВА
и даљине модрога напуштеног изрованог РОВА
без гласа мирноће испретуране зоре ВАСКРШЊЕ
магле око нас, Месец и све оне прошлости ЊЕГОВЕ
просуте ко хладне капи сваке киселе кише ВЕЛИКЕ
без жутог жала које неће окрзнути дрвеће КЕДРА
у бесконачном ходу сваке даље даљине ДРАЖЕСНЕ
и плавети прве у срцу оформљене пахуље СНЕЖНЕ
што без престанка силно снагом срца веје НЕГДЕ
ко залеђени цвет опет да се у дубинама рова ДЕСИ
и да свет обасја тим светлосним снопом у мало СИЈАЊЕ
и да кроз сва своја давања не посустане ко вихор ЊЕМУ
што сијањем тешко сине као идеја рођена за МУДРОСТ
без хучног преметања преко сваког камена свога ОСТАТКА
и да тако неуморно заокупира своје дубоке воде ТКАЊЕМ
и да кљуца светле искре своје опет кроз мењање ЊЕМУ
у прозрачној тишини одлепрша та дивна мелодија МУЗИКЕ...