КРВ...

Крв над торњем дроби
небески плави покров
и преку бол затрепталу
на месечини у цвету 
липа у висине креће
душа груба и плаче
сјај малаксале зене у
рани скромне безгласне
алеје и реч кроз ћутање без 
заноса спокојно издише 
у оној капи зноја и кише
и мисао се чудна нечујно
ведра као склопљив тренут
вечне студи још слути
тугу и отровану рујну
ружу у потресу нужде
свога срца и носи као у
капљици киселе кише
скоро што преплави
стене и мирис песме без
опроста и отпуста све из
мене и од мене, од крви
дотуклог рујног звука
срца мека где у невери
сене своје куца и мрак 
точи као гнусне снове сете
и сјајне уздахе узвишене
елегичне њене песме...