ПРЕКО ГЛАВЕ...

Преко главе шапуће зрак
јутарње тишине и живот
са немих урвина, без 
одушевљења бљесне
свиленом сенком без
страшне жртве и дише
у мирису туге и успаване
пустоши, као тешки заклон
тог малог часа, непознатог
пробуђеног остатка песме,
што је умор неопрезно
сневесело мање више и кад
не упита, а мисао од жалости
прокисла и погурена, потиштена,
од бола и разочарана радост
живота, ко горчина успомена и
поглед даљине под плавим
застором ока, следи тишине
и гуши наде, забуне, победе
и слепе поразе, а кише веју
у јесен мутну и бришу сву ту
изгубљену нежност руменила,
што занемело похрани блистање
хладно и разастире лишће
жуто и мутно свело, по 
бескрају слабашног смисла и
затрпаних тишина, што тромо
протичу меким сенкама преко
главе тесних небеских застора...