ЗА АЛБАТРОСА...

Кад у само једној речи се
разбукти онај пламен чежње
без сенке над вечном тишином
и мисао пуна одблеска плавог
тихо кроз сате размишљања
полагано прах златне јасности
у инат ћутању вечних киша
и смирај дана опажен над нама
кроз поља жутог погаженог лишћа
у трулим алугама наших успомена
и једног стварног заборава
што таласа све ове речи у нама
кроз поноћне мртве тишине
замагљених векова и светова
што миришу на разноликост
тако провидних превирања
у бесконачним сонетима од речи
пешчаних олуја и невремена
за Албатроса распећем жртвованог
на каменој палуби свих
будућих недоношчади живота...