КАД ПОПЛАВИ И ПОМОДРИ МИСАО...

КАРАНФИЛ...

 О чему могу да пишем, кад од те неке чудне хране (бљутаве и неукусне) не умем честито ни да дишем... И где да нађем снаге и да окрећем педале... Од кромпира и пасуља се много и не порасте... Да ми није музике, помислила бих да су ме престигле и прве пролећне ласте... Можда кад све избацим на папир, ма сигурно ће ми бити лакше до даске... Како све одједаред досади човеку, а човек као да нема права (ма пре ће бити не уме) да се много чега ослободи... Па човек се тако доживотно зароби у име нечега, а не зна ни он сам - чега... Да, то је лудост па не сме ни да се помисли, а камоли напише или изговори... Сетим се тако доба кад се нисам тако хранила - о као ми је било лепо... И што сам тако у све упала и пропала... Шта сам на крају постала???... Ма, нигде нисам опстала... Опет сам она стара постала... А да ли сам у нечему изостала???... Ја сам каранфил постала...  
  

КАД СЕ БЕСКРАЈ ЗАМРСИ У ГРАЊЕ...

 

Кад се бескрај замрси у грање, тешко кроз њега може да продре зрак Сунца... Управо је такво ветровито и прохладно јутро освануло... Још у мени титраји тог неког необичног сна... Била су то два сна... Нешто као небо и земља... 

 

Из сна ме пренуо зрак Сунца и ветар што је шибао гране... И јава беше чудна попут сна... Две необичне слике... Кроз облачно небо однекуд се јавио тај зрак Сунца, а онда громогласан ветар, нешто као олуја... Одмах сам се почела присећати свих тих сањанин слика и скица... 

 

Опет нека вода (личило је на језеро, а можда то беше и море), али за разлику од претходних снова - ова вода је била чиста и тиркизна... Има ту још детаља и необичности, а са јаве гледано и нелогичности... Пустим снове они прођоше, па прионем да ослушкујем јаву, она од јутрос полако почиње о данима будићим да проговара...

 

Снови беху пријатно лепи, но јава ме обично шчепа онако ко гром из ведра неба... Ничег ту осим неког ходања и тражења није било... Кривине и пут неки дугачак... Неке детаље прећуткујем, а знам о чему је реч била... Врло мала доза страха и смех неких непозантих људи... То се појавило негде пред крај сна... 

 

Све измешано, преплетено, заплетено и са трунком неке мистике (непознат манастир и мошти којима се поклањам и које целивам са другим људима)... То често сањам (непознате манастире и иконе које никада нисам видела)... Биле су ту и речи неке молитве... Била сам на путу и потрази за другим неким манастиром, али до њега у сну нисам дошла... 

 

Но, сан ко сан... Ја гледам и ослушкујем јаву...   

У ПРОТИЦАЊУ ЧИСТОГ ВРЕМЕНА...

У протицању чистог времена, покушаћу да докучим и измерим свој раст и пораст, прескачући тајновите путељке пропасти... Књигу од сто листа и данас нећу погледати... 

Уграђујем у себе некад давно прочитане књиге... Све слабије читам... Трагам за умереном мером у свему... У ваздуху затрепере сећања на све оно што ме годинама морило... Дајем себи мало одушка, јер и у добрим стварима човек често претера... 

Штитим се вештачки изнуђеним заборавом... Нисам уморна и не умирем... Само тако пропутујем кроз ово наше време... Мирише на прохладну оскудицу и кишу далеких брда... Одзвања трен за треном и овога часа над шумом зеленом... Јуче су пропуштали на брани вишак прелива преко реке... 

За успомену на тај трен, мргодно ћу отворити нову тему... Све у свему залуд ћу у неповрат одшкринути нову песму... Слике од јуче само песници данас испијају на сламку... Глас неколико корморана и још две мени непознате птице...      

ЈЕДНЕ ТЕШКЕ НОЋИ...

КРОЗ ПРОМУКЛЕ ШУМЕ...

 

Кроз промукле шуме наших успомена, ко непомична сенка у бледом одсјају, стоји и ћути једна стена, без траве и растиња... На једва осунчаном дану, испод прошараног свода, замрла од нестрпљења, окомита, хладна и горда... 

 

Њене су ивице оштре и ту не сме нико да седне... У мртвој полутами, она песника сањалицу, бојажљиво уме да заведе... Тихо са промрзле гране, по стени свело лишће у јецају падне...  Песник ту зури и стане...

 

У те ноћне сате, осузе је чаробне беличасте магле... Замирише стена, мокра и модра, изнад захуктале реке... Чудном неком тугом, ослушкује крик дивљих птица... Без говора и смеха, неосетно тоне у сету, у тај смирај нестрпљивог дана...

 

Јасно и без капи кише, неутешна стена свако вече, кроз песму моју забриди и потече... Окупам је ко звездану тајну у тим висинама расцветалих сунцокрета... Ветром се замирише и сачека да камену замку, над равницом простре...

 

Безгласном лепотом своје камене хаљине, намамиће јастреба или орла... У свом каменом кршу, сачуваће честице каменог праха и окруњене прашине... А тек при пуном месечевом сјају, у том велелепном трену, огрнуће своју блиставу сену... Па онако мршава и горда, затрепериће у сваком упртом погледу, у даљину... 

ПЕСМА ЈЕ...

 

Песма је моје уточиште свето,

брижљиво рођено и лепом жељом

вођено, скренута у лево, чујем

тај жумор, осврћем се десно...

 

Песма је моја утопија и бајка,

мој лични одстрел и подстрек,

безгрешна прича без краја,

тај важан део мог бескраја...

 

Песма је тајац у срцу и

бура у души, сан и осмех,

она је кренула да пенуша

и жустро се у таласу купа...

 

Песма је очекивање неко,

утисак да се траје и даје,

ћутање и мало кајање,

она је дубоко потапање...

 

Песма је слобода и хтење,

моје унутрашње врење,

последње уточиште и бег,

у пролеће кад забрује пчеле...

 

Песма је све оно што је

подношљивије и боље, са

много добре воље, она је

незамућена свемоћ и трајање...   

ДРАЖЕВИНА - МАЛА РАВНА ГОРА 2006-e...

Дражевина или Мала Равна Гора јсте комплекс у Републици Српској коме се долази из правца Бајине Баште, преко Таре, Кремна и Мокре Горе, све до раскрснице испред манастира Добрун, на којој се скрене лево и настави добро познатим путним правцем што води ка Прибоју. Од скретања у лево на поменутом раскршћу па све до здања Дражевина поред хучне речице има свега 3 километра.

Године 2005-е у јулу месецу започети су радови око изградње цркве посвећене Светом Николају. У изградњи је и народни дом испред кога се налази биста генерала Драже Михаиловића. Биста се најпре налазила у Вуковару, па у Брчком, док није пристигла овде у Дражевину.

У брду мало подаље у шуми на путу ка Дражиној пећини плочама су обележена места где су побијени Дражини пратиоци и сарадници. Своју последњу причест генерал Дража примио је на Недељу Православља баш у овој пећини, где га је причестио свештеник Добра Поповић из Добруна. Генерал Дража је тада био болестан и већ подоста исцрпљен тифусом. Било је то 1946-е у месецу марту, свега неколико дана пре хватања Драже од стране комуниста, који га потом преким судом осудише на смрт стрељањем у месецу јулу исте 1946-е.

Први пут открила сам тајну Мале Равне Горе на Васкрсни Уторак 2006-е (25-ог априла), одајући пошту великом хришћанину, мученику и јунаку, који није заборављао своју крсну славу и који је постио све постове чак у вихору рата. Одајем пошту великом човеку учеснику Балканског и Првог Светског рата, у коме је од наредника, преко потпоручника и поручника учествовао у пробоју Солунског фронта 1918-е.  

Посетите Дражевину или Малу Равну Гору...

27. мај 2008.

Бајина Башта

ИСПОД ДЕЛИМИЧНО ВЕДРОГ НЕБА...

Испод делимично ведрог неба, 

без речи усклађена и мудра, ту

где стаје време, нека нова реч

тако крене и зачепрка стене...

Зелена трава наоколо табане

тек ми загребуцка, као завршни

чин, а светла зрака Сунца негде

мисли, не баш тешке покрене...

Врло добар почетак да се крене,

лукаво и безизлазно на време,

тамо где ничег нема осим мене

и те неумитно стечене стене...     

ТЕМЕЉ ПОСТОЈАЊА...

  

Темељ постојања, ко да је располућен правилно, а за узврат нека са немог лица, збратими у мени, у тај час самог освита свих илузија, то малено парче предела у тишини... Опазићу како крај пута мирује врабац мали, у коме ћу такође свој одраз препознати и тако ћу опет варати даљине те чудесне судбине... 

Погледом у том сићушном погледу, као без мане, небом ће неуморно прелетати питоми голубови... Будуће време без улице и броја, у пространству ништавила, ходаће на прстима ко балерина, у мору чудеса... Мисао без боје, скриваће лице своје, као у бекство натерана против свих ваших хтења... 

 

ЛЕТО 1997-е...

Како сам проводила то лето 1997-о???... Довољно је рећи Прчањ... Лето у знаку музике и концерата, који су се одржавали на отвореном шанку "CADIZ " - Марков рт... Кога све ту нисам слушала и гледала уживо... А са некима сам се сликала, а од неких добила и аутограм... За неке ми понестало филма... Но прича је следећа... Тог 12-ог јула 1997-е наступала је група Ђогани фантастико... Потом 16-ог јула Фанки Џи... А већ 19-ог јула група Зана... Затим 22-ог јула група Дак... Последњи и за мене највреднији поред Зане наравно беше концерт групе Регина... Они су наступили 3-ег августа... Интересантна је цена улазница... Још их имам и чувам... По 10 динара требало је издвојити за фанки Џи, Дак и Регину, док је за концерт Ђоганија и Зане требало платити чак 15 динара... Ето то је краћи осврт и подсећање на једно од мојих најлепших летовања... Ту сам прославила и мој рођендан двадесетдруги...

СЛУШАМ РЕКУ...

Слушам реку... Дан срдачан... Живахан... Кроз мали отвор зграбим тренутак... Искре кроз ваздух лете... Моја кафа пуши се на асталу... На пријатни сноп светла, занимљиво одбројавам минуте... Јутро протекло добро... Стари бирићет око набујале реке... Киша се шуња... Не знам њен почетак... У мом џепу не станује песма... Тише све више... О, како сам слепа... Пустим шуму да шуми... На ливади љубичица цвета... Камени зид украсила жута јагорчевина... 

Те лепе уши, чују све слабије... Кишни плавичасти облаци... Нека кап окваси и овај дан... Уморни зрак Сунца кроз облак хватам на решетку... И дан се неприметно продужио... Умакле су и сенке... Мир времена на овај дан чека... Данас седим над реком... Омиљени хоби у зло доба... Јутрос је падала киша... Мирише покисла трава... Видим доскочице као нешто на дну људске душе... Захвалност није увреда... И једном кад крене, могло би терати до јутра... Ал, треба стати... Ево, баш сада...

КАМЕНЕ ПРЕЗЛЕ...

Крајолик неухватљив, неразумљиво протиче у лудилу снаге неке... Неопрана мисао споро се креће... У марту песма птица изјутра прекида сан... Оживеле речи у говору сићушних кљунова... И као да чудесно продиру у немогуће... Разговетна песма језиком птица невидљиво ко да плете шал судбине...

Реч потопљена у неки чудан цвет... Ојачала мелодија те песме из сећања полагано све брише... Речном долином без гласа кроз шуме свилене, извирио паперјасти облачић... Мутна је вода моје реке... Испод моста синоћ је киша лила... Зора исписује свој код у свитање бело... Одзив неминовне ноћи, паде у заборав... Застанем, а да ми мисао неким случајем не превагне... 

Дан отвара карте своје... Ту су врло честе варке... На фотографијама пробуђено светло... Ниче изнад отвореног неба, мирно неко доба... Испред тог привида, из дланова појим крилате птице... Са брда креће лавина камених презли... На ливади преко реда тече мутна река... Зраком Сунца исцртавам неке обрисе меке... Пратим тихе кораке... Људи одлазе на посао...    

КАО КРОЗ...

Као кроз маглу, гледам у склопљене дланове...
Као кроз сету, гледам у уклоњену стару флеку...

Као кроз окно, гледам у погрбљену малу сенку...
Као кроз  око, гледам у откривену ситну душу...

Као кроз  песму, гледам у сакривену тиху риму...
Као кроз  чесму, гледам у залеђену крупну сузу...

Као кроз  облак, гледам у осунчано плаво небо...
Као кроз  облутак, гледам у бистру брзу реку...

Као кроз сумрак, гледам у сјајну трепераву звезду...
Као кроз удар, гледам у изненадну небеску комету...

Као кроз књигу, гледам у далеку замишљену планету...
Као кроз биљку, гледам у пробуђену зелену природу...  

9 МАРТ 1994...

И тако сам тог 9 марта 1994-е из другог пута, стекла возачку дозволу Б категорије...

 

ОВА ЈЕДНА МАЛА ИСКРА...

И тако је 14-ог марта те 2006-е преко завејане и залеђене Кадињаче дошла моја прва књига - право из штампарије...

 

КАМЕЊЕ...

Камење за земљу срасло, па са првом пролећном травом ко да ниче бојажљиво... У том ницању ко да тражи простора да нарасте и порасте до неких одређених размера... У нарастању неприметно се дроби и расипа на ситније камене комадиће... Тако настају ови најмањи каменчићи расути по трави... И што их све више гази људска нога, они све више хрле ка својој земљи... 

Ушушкају се тако, па врло брзо место да су камени, они постану врло брзо земљани... Онај други део остане да штрчи и пркоси својим громадним каменим телом... То крупније камење изложи на Сунцу своје пругасто камено одело... Нису сви беличасти и обли... Брзо добију своје боје, па тако - неко поцрни, неко позелени, неко пожути, а неко и поцрвени... Виђала сам и плавичасто камење... Има га и браон боје... Волим кад пронађем и оно наранџасте боје...

       

НЕЗГРАПНИ ОСЕЋАЈ...

Дати себи за неко право, у замору претуреног дана, тај НЕЗГРАПНИ ОСЕЋАЈ потопљен у плаво... То више неће бити данас, ни јуче, а ни сутра... Где је исцурела та стваралачка снага???.... И као да ни пепео није остао на згаришту испретураног дома... Ни чађави котлић... Остаде мало разроване земље и слепљено блато... Све похарано и празно... Спаљено...

Утишана идеја без одређеног циља и правца, негде свемиром лута... У бесконачној тами залута... Кретањем својим нове удесе ствара... На кривудаву мапу своје путање уцрта... Хаотично скочи и тек поскочи, а да на последице и не помисли... У неку црну рупу ко да пропадне и на дно потоне... Онда се изнова рађа и опет догађа... И ко да неку нову срж погађа... Тако се чудо ваљда догађа... 

Па ко на почетку, нови се НЕЗГРАПНИ ОСЕЋАЈ јавља...          

У ТЕ ДАНЕ...

У ТЕ ДАНЕ гладне, дозваћу својим енергетским снагама, кише хладне, да те место мене на каменом тргу пазе и опазе, да те шапатом својим поздраве, да ти на тврду главу кап мелема спусте и ставе, да те од ничега оздраве... 

У ТЕ ДАНЕ  празне, дозволићу својим унутрашњим силама, осунчане сате, да ме својим зраком на ливаду пољску измаме, да ме реком мутном напоје, да ме запупелим гранама нахране, да ме песмом птица умире, да ме свелепотом опију и даље омаме...

 

КРУПНЕ ГРЕШКЕ...

Крупне несмотрене грешке, као нешто неодређено и свето, у незахвалном положају, колико-толико завршене  и замршене, а ја се слажем са тиме и саопштавам то, да се чује што даље... Срећа би почела тиме, да се и непокајани разбојник помилује... Била сам збуњена, треба ли то да поменем???... Сада живим искрено као мало дете, без озбиљније мане...

На застртом ћилиму са десне стране, пиље ми у лице, шарени мотиви и природне боје... Викнем да се не чује... Чекам да одлуку погазим своју... Тада ће скочити из кухињског нереда, питања и кратки одломци, а највеће изненађење биће - лоши момци... Псовком дрекнух што јаче могу... Грубљи начин да докучим своју слободу... Дочекати вече, без непрестане бојазни, у одушевљењу и без лажи... Остаћу смело да не верујем више, без помисли на сутра...

Светлост да тражим, ја више нећу... Полажем наду у јасле мрака и онда станем без облачне наде, да не осуђујем неке поступке своје... Осетићу ужас без страха, одједном и то неколико пута... У мени као да кључа загрејано млеко... Мрмљам да више ништа не примећујем, а ипак знам да поскочим и побегнем... Не сећам се тог одвратног бунила, једном засвагда свог малог безумља, што је прошло равно овуда, без сваке милостиње и страха... 

Нисам одмакла још од почетка, иако објашњавам опрезно, у полетном наступу, да је простирка од ћилима, тако разнобојно саткана и шарена... Чула сам ономад, наравно у поверењу, али се нисам уплашила да наслоним врат на камену црвену стену и целивам је као икону свету... Нисам особењак, али бих да променим тему, рођену у ухођењу, а најважније би било да кажем, да моја људскост не зна за границе...

Завршићу причу о ћилиму, онако тек да схавтим, један корак ближе јави, да је осунчан дан раван буђењу најчудеснијег лепог осећања... Уместо приче о уресалој лијески, повикаћу са уживањем, о јучерашњој сверадости, о преокрету изнова, пробуђеном великом пролећу, у хаљини од зеленог прућа... Спокојно, као на некој исповести, врло вешто, просућу сакупљено весеље као продорни талас, на моје велико изненађење, у здрав смирај мартовског дана...

Моја крајност одлетеће под облаке као привиђење, искрена према себи, а ћутљива према теби, са занесеном отуђеном вером... Удаљена од светлости, почеће да воли мрак и дивљину, заслужну за нову пробуђену срећу... По први пут у животу, завршиће започету слику, замишљеног осмеха, негде у мислима, без способности да мрзи противника... Хиљаду дана  и ноћи, са могућношћу да схвати рај на земљи, заволеће збрку, са одоцнелом љутњом, желећи да каже све ово у одушевљењу...

Допусти да изиграм твоје поверење, па кренимо жустро на игранку... Ући ћемо на споредни улаз лево, иза гвоздене завесе, ћутке и лепо... Бићемо од радости изван себе... Попустимо мало машти на вољу... Срећа заблиста сваког дана рођена изнова... Одавно нисам могла претпоставити да је магла  у мени рођена у свега неколико немих тренутака... Морам да пишем, а јуче нисам и одмах ћу дужином овог текста, да надокнадим све пропуштено и прокоцкано...

Лепо је писати глупо и баш овако, у тренутку без чврсте идеје, у необичној радозналости, добро се носим са изазовом писања до краја... Озбиљна нисам и промрмљам да нешто покренем, онако без похвале, кажем стиснуте гуше, док гутам скуване кнедле... Умем бити нитков, пијан од вина, што има своје песме и успомене, сасвим наивне и догореле као воштане свеће... Искрено желим да шапат начиним са добрим нагласком... Један према нула у моју корист данас...

Сматрам потребним све замисли ове, а ви се смејете мојој глупости, но ја се ограђујем без икаквог гађења према вашем свету... Сећам се досаде давне, оштро ме погледала у очи, елегантна и сељачки гологлава, аљкава и горда... Без воље и какартера, пљунух на сва та очекивања, без заштите и спаса, а по изгледу задрхтах од ужаса... Корачам дирнута у срце, што брже могу, из дана у дан, претварајући досаду у несвакидашњи земаљски рај...        

 

МАЛО НАРОДЊАКА...

Једном сам писала и показивала моје омиљене плоче - заоставштину из детињства и ране младости... Међу њима је било 6 народњачких плоча, које сам намерно прећутала... Фали ми плоча Весне Змијанац - она се сломила... Остало је још 5 читавих... Кућа је била препуна плоча - оних малих синглица... Остало их је јако мало... Поломише се и нестадоше бестрага... Но, остадоше неполомљива сећања и драге успомене...  

ЛЕДЕНА ТОРТА - не пече се...

Издробити 400 гр кекса (петит беуре)...

Загрејати 250 гр млека и прелити преко кекса...

Посебно загрејати: 4 кашике млека, 4 кашике шећера, 50 гр чоколаде менаж и 125 гр маргарина. И то прелити преко кекса кад се све сједини и отопи...

У кекс додати - кесицу сувог грожђа и сецкане желе бомбоне...

Масу изручити у округли обруч без дна и обликовати кору... Преко ставити шлаг... 

Охладити до сутрадан у фрижидеру...

Пријатно...  
 

ФОРОАПАРАТ...

 

Мој омиљени фотоапарат, онај класични у који иде фим што се после развити мора у некој од фото радњи... Још увек ради, иако је последње снимке начинио 2007-е и 2008-е, до појаве мог новог дигиталног фотоапарата... Има једну малу ману - покварена су му враташца, тако да приликом стављања батерија враташца морају да се облепе селотејп траком... А при фотографисању мора се добро притиснути на иста враташца, како би батерија имала контакт... Но, та мана је толико сићушна, па је ја увек готово занемарим... Проблем мали настане када замолим некога да ме услика са мојим фотоапаратом... Овим фотоапаратом забележила сам своје најдраже фотогарфије... Данас за мене он представља праву музејску вредност, па га стога на полици љубоморно чувам... Имам жељу да опет купим филм и кренем са њим да шкљоцам...

ПОРАНИЛО ПОЛЕЋЕ...

И јутрос, исто као и јуче кроз застрте прозоре, намирисала сам Сунце... Поранило пролеће... А зима као да ове зиме остаде без свести... Можда нас изненади још која пахуља бела... Март - месец, а за 19 дана званични почетак пролећа... Дивна пролећна осећања изрониће на површину и Сунцу ће се загледати у очи... Застајем пред лепотом свих тих утисака... 

Полагано ћу говорити о свему томе... Јуче сам отворила трећу сезону свог малог личног бициклизма... Ситне појединости живот значе... Очекујем што више Сунца... Напуштам полемичке и ироничне окршаје... Од сада се опијам природом... Весело је срце моје... Фотоапарат је уз мене, па ако шта искрсне да се забележи... Причу о реци која тече прескачем, њен посао и јесте да мирно тече... 

Склопљене мисли истерах на улицу... Ухватим се тек случајно за косу... На почетку мисао слабашна као перце... Потом оживи и постане јака к`о стена... Одричем се читања... Возим и ћутим... Мислим... Неки нови човек рођен у мени... Задовољан... Није се узалуд родио... Храбар... Пишем отприлике до прилике... Вешто препричавам мисли своје... Својих мисли јасно се сећам... 

Из мог лупетања испадне ли штогод добро???... Можда мислите да лупеж не треба да проговори... У почетку мало збуњена, моја мисао није крива... Предосећам још снежних пахуља... Рекло би се да вешто погађам... Ништавило пршти од неочекиване логичности... Сунчана осећања пред којима се клањам благонаклоно... Све моје мисли записане, за тренутак остављам по старни... Нећу да говорим...