НИСАМ ЈЕСАМ САМ...

Монахујућима најважнија неопходност Јесте САМоћа, тог истинског Живота прави израз и песнички смисао, од кога се не одступа, па ни онда кад беше у почетку ЈА САМ Онај Који НИСАМ, Који бејах Онај Који ЈЕСАМ и Који САМ након свега вечито САМ...

Овај Песник није успео речима да оствари Космос, ако најпре није заволео најдубљу САМоћу, где само Онај Који љуби САМоћу Тај САМоћу позна и заволи до каја света и непресушног века...

А када Живот креће силазном путањом и када понестане енергије за промене, све остаје како и Јесте: непромењено...

Обриси овог времена и спољашњи декор епохе, говоре колико је промена у покушају пољуљала све оно што Јесте некад давно утемељено...

Израсла Реч из плавих сфера и димензија, која каже свака промена Јесте један велики ризик...

Оличење савршенства за Космос принеће светлост лепоте и лепоту светлости...

Изгубљени осећаји надахнућа пред вечном лепотом светла као да неће угасити мрак и таму сву ту...

А људи који различито мисле имају ли више потребе за разговором и зар застарео није Идеал: тражити истомишљенике, као и непостојање своје...

ЈЕДНО...

Суштина постојања и размишљање о непознатом, где схватање подразумевано, кретањем живих створова, од некакве ЈЕДНОкретности и ЈЕДНОзначности као да полази...

Елементи се крећу и окрећу, у покретљивости празног пространства, ту где сваки атом прска од тежине и инерције свога часа...

Падање у покрет и покретљиво пропадање без анализе о умовању и гледању оних казивања и излагања, где мисао феноменом свога тражења, тек умине преко контекста објашњеног времена...

Утврди реченицу и ЈЕДНО размишљање, можда шире од плавог хоризонта...

Продубљујем мисао и ЈЕДНО разврставање и ЈЕДНО сазнање, што обазриво поверава изведени закључак замењеном значењу...

Указивање племенитог храњења и нека узвишена димензија над Човеком, уз напомену и без утицаја одсутно кроз размишљање о Животу...

ЈЕДНО садашње време и присутности давно прошлих израза, што повраћамо усредсређени на Поезију...

Запажања и причање великих Истина, како би превазишли преокупације размишњљања о тајанственом, све док доколица илуструје своје преокупације...

Темељи ЈЕДНОлично окренути ка откровењу и светлости, где лично и бесмртно настављају неограничени плес свог надирања у празно...

Незалазна светлост малих ћутљивих уста, где разум размишља, а топле боје урезују у биће прва сазнања неуспелог заборава...

Какав је то Песник који исписује стихове без певности, без симетрије, без метрике и ритма...

ЈЕДНО рашчлањавање присутности, сажима упитаност и закључке у оне делове сазнања, где рећи нешто одвећ вредно, далеко је важније од сваке далеке лепоте и филозофије...

Сунце и једно несрећно ЈА, коме отимају памћење, сећање и заборав, где загледаност у реку више не отвара та широка и уопштена питања смисла...

Људска мисао уме да запне у свом трагању за Истином код људи, који светлост природе носе у себи...

Машта највећа вредност и главно мерило у свету, где обитава само ЈЕДНО...

О НЕДОСТОЈНОСТИ ВАЗДА МОЈЕ...

Ни у болу више приклољење не тражим пред ликом Твојим...

ни сузе, ни уздахе да Ти принесем...

ни из каљуже блатне да се пренем...

ни живота...

ни заступништва...

ни уточишта више...

ни јаука...

ни утешења...

ни из невоља избављења...

гле то несреће...

напастима скољен...

патње...

озлојађено срце моје...

само слабост...

само пакост...

непријатељи видиљиви осилише на Те...

ни мира...

нападју ли довољно име Твоје...

о клевете...

о подлости...

о гнусобе...

нигде милости да стекнеш више...

ни спокоја...

ни радовања...

ни утехе...

о недостојности вазда моје...

  

МИЛУНКА САВИЋ ВИШЕ ОД МИТА...

Родом из побожне породице која је живела у Копривници, код Јошаничке Бање, подно Копаоника.. Рођена од оца Раденка и мајке Данице... Ови благочестиви родитељи у то доба дадоше и кћер Миланку и сина Милана у ратни вихор... Клечећи пред иконом мајка је молила даноноћно да јој се врате живи и здрави... У једној таквој конзервативној средини није било лако поднети стална запиткивања комшија: шта ће Милунка на фронту, побогу???... Имала је Милунка многе просце и мамила је момцима уздахе по вашарима, но она се тврдоглаво заљуби у пушку и у блатњави ров, у рат зарад одбране отаџбине... Мајка Даница у кући поред мужа од кога је стално тајила своју мајчинску муку и бригу, имала је још млађе дечице - две ћерке од 14 и 12 година Миону и Славку. У селу све девојке Милункине вршњакиње увелико су носале дечицу у наручју и имале мужа и породицу... 

Када се окончао рат о Милинки ни да пристигне гласа - јел` међу живима и даље... Мајку Даницу тешила је Миланова жена снаја Ката да ће се Видра вратити жива и здрава... Присећале су се Милункиних подвига и виспрености... Одлазила је чак сама у Краљево да купи памучну пређу и умела је да за једну ноћ изатка најлепшу сукњу за први панађур - вашар... Била је Милунка окретна као чигра... Видром су је звали... 

Но Милунка је полако у самом вихору рата већ уписала себе у неизбрисиви мит... Постаде легенда жива... О њеној храбрости зборити увек јесте мало... Ратни извештачи са ратишта запазили су њену харизматичну појаву, па су је волели фотографисати... А убрзо њен лик могао се видети на насловницама угледних ондашњих листова Европе... 

После је пред крај живота, живела у   скоро пропалом кућерку на Вождовцу... На том кућерку би исписан број 25... Осиротела и остарила... Окопнила... Сама... Имала је мужа Вељка, но он је већ био са друге стране неба... Имала је и кћер Милену, која је била у болници и још 3 усвојене ћерке - Зорку, Вишњу и Милку, које су опет имале своје породице... Живела је сама самцата и од свих заборављена... Напуштена... Прећутана... Беда и понижење... Радо се присећала, како је подвалила само да би се нашла у војсци тога времена и доба... Ошишала је дуге косе на мушку фризуру, и преобукла се у панталоне и правац за Београд... Дошла је да се упише међу добровољце... Морала је смислити и име мушко - Милун или Милутн... Изговорила је измењеним гласом бркатом нареднику: "ХОЋУ ПУШКУ!" и тако је било те 1912-е године... 

Но имала је ту срећу или несрећу - само што стиже на фронт, рат се оконча... Но 1913 избио оно мало рата са Бугарима и ту се Милунка показа у свој својој величини... Тако је задобила чин у рангу каплара и ону медаљу за храброст... Када је у једном јуришу рањена у груди, њена тајна је коначно разоткривена док су је рањену превијали... Видели су да са собом имају право женско... И Милун је постао Милунка... Одмах су решили да је отправе кући, но она запрети да ће се одметнути у хајдуке и они је оставише... Са овом женом се није дало шалити... Сада кад су сазнали истину о њој поштовали су је и веома ценили... Волели су је... 

Јула 1914 понада се новом ратном распореду, а пошто јој нису дали, тако она изиђе пред генерала Степу Степановића, а он је маршну: "Кући!"... Није хтео ни да саслуша ову жену борца... Она није хтела кући, па оде у Крагујевац код начелника Врховне команде и стаде пред војводу Радомира Путника.... Он је реши послати у болничарке, но Милунка је хтела у крвав бој... Она је стајала и чекала без предомишљања свој нови ратни распоред... Војвода није знао шта ће са њом, па се пожали свом окружењу најближем... Мајор Воја Танкосић поче хвалити Милункине заслуге у војни са Бугарима... О њеној неустрашивости се причало, о брзини и хитрини, о сналажљивости и довитљивости, али и о лукавству, упорности, истрајности, одлучности... Следећег дана војвода Путник посла је мајору Танкосићу... Добила је пушку и била је пресрећна... Ратовала је још 4 године... Опасала се бомбама и украсила реденицима место ђерданима... Истакла се и као жена бомбаш и вешто је бомбе закуцавала у немачки ров... Поставише је за командира јуришног бомбашког одреда... 

На дринском бојишту заслужи прву Карађорђеву звезду... Заробила је 20 Шваба и како је само по подрињу гонила непријатељску војску... Карађорђевом звездом са мачевима унапреди је командант пука Димитрије Митић... Добила је и другу касније, када је већ била поднаредник након горничевске борбе на Солунском фронту 1916... Тада је заробила 23 непријатељска војника... Понела је из рата 9 љутих рана и ожиљака и сав неизмеран бол доживљаја Албанске голготе, Крфа и Вида... Са Крфа отиснула се у Бизерту где се опоравила, а након тога опет у бој... Ту је стекла нова одличја - орден Француске легије части и Ратни крст са златном палмом... Добија нову претешку рану... Опет је враћају за Бизерту... Многи се моле за њено здравље... И генерал француски Гепрат дође до њене постеље  у болницу да јој каже да се и Француска за њен опоравак моли... Имала је јаку вољу опорави се  и крете на фронт лађом, која је погођена у Средоземном мору... Милунка је бродолом преживела... Хтела је на фронт, а не у смрт... 

Након 6 година војевања по фронту, Милунка стиже у родно село, где нађе све своје живе и здраве... Поживе ова страдална напаћена душа 84 године... Упокојила се првих дана октобра - петог - 1973... Сахранише је 7 октобра на Новом гробљу у Београду, у породичну гробницу, али не и у алеју великана...  Но, у алеју великана пренеше је почетком новембра 2013-е тек...

О њеној беди, патњи, мукама и понижењима након слободе не треба помињати, бар не сада... Жена са толико одликовања и ратних вештина и заслуга радила је као чистачица... Њено узвишено и велико име неки нису достојни ни да спомену икад више...          

СЛАВНИ РАЧАНИ ОД РАЧЕ...

Украј хучне реке Дрине, подно лепотице планине Тара, сакривен међу густим боровим дрвећем и шумама, подигнут јесте у средњем веку манастир Рача и опасан кривудавим каменим зидинама, ту на самој обали брзе речице Рача. Ктитирство манастира Раче приписује се краљу српском Драгутину Немањићу, а грађен је у временском раздобљу између 1273 и 1275 године Господње. Кажу неки историјски извори да остадоше прикривени стварни разлози и побуде подизања Раче од стране краља Драгутина. Манастир је подигнут као величанствено здање са скитовима и испосницама и некад је у њему боравило 300 калуђера. Но каже се још да је овај манстир ипак био центар помесне области. Рача је имала велики идеолошки и политички, а после тога и културни и духовни узрок настајања и опстајања кроз векове. Пре свега у оној неравноправној борби са богумилском јереси и писмености. Након обнове и васкрсавања из пепела Пећке патријаршије, манастир Рача започиње своје велико васпитно културно и духовно дело описмењавања и писмености народа овога краја. У том 16-ом веку када су са радом престале све српске штампарије, од оне прве у Рујну, па до последње у Мркшиној косјерићкој цркви, рачани калуђери латише се преписивања. Из њихове рачанске школе спомиње се 15 рукописа насталих у скиту Светога Георгија, у тој испосници од камена званог још и манстир Бања. Половином 17-ог века својим мукотрпним радом истиче се посебно монах Христофор који је исписао више оваквих рукописних књига. Тако од њега 1667 остаде исписан, то јест преписан Минеј, 1684 Цветини Триод и тако редом. У том раду исказао је велику вештину и умеће, као и пожртвованост.

Рачани калуђери одржавали су везе са калуђерима манастира Пећке патријаршије. Зна се да су рачански калуђери боравили и у Хиландару на Светој Гори и управо отуда су доносили у Рачу неопходне и преко потребне богосужбене књиге.

Након доласка окупацијске аустријске војске на наше просторе ничу и први устанци око манастира Рача. И нека не чуди што је у време тих грозота манастир и спаљен у 17-ом веку, 1688 од стране Раца - српских добровољаца, Хусара и Влаха. Била су то времена великих патњи и страдања. Након те пустоши време је за нове српске сеобе и миграције у нешто другачије и неизвесно1690-е. Сада нова турска војска разара оно још не разорено и пали Рачу украј Дрине до темеља. Народ  и калуђери рачани уточиште налазе на просторима Јужне Угарске.  Насељавају се у фрушкогорске манастире Беочин и Велику Ремету. Уз себе су носили своје велико културно и духовно благо, печате, манастирску архиву, књиге и друге драгоцености и реткости те врсте. Својим радом на новим просторима истичу се рачани: Кипријан, Јеротеј и Гаврил Стефановић Венцловић. Кипријан пише Словенски буквар угледајући се на руске књиге 1714 и први умеће елементе народног говорног језика. Јеротеј у Великој Ремети преписује књиге, а памтимо га и по оном дивном путопису 1704 из Јерусалима. Венцловић постаје претеча Вука Караџића и Доситеја Обрадовића, због велике употребе народног језика. Избегли игуман рачански заједно са осталом братијом рачанима, тамо обнавља манастир Беочин 1704.

Време ратно и немирно, а нови фронт између турске и аустријске војске условио је и ново померање. Генерал Аустријанац Грин покушава да освоји утврђење Соко, но 1737 одустали су Аустријанци од своје опсаде. И српски добровољци из рачанског краја у овој борби узимају учешћа. У Рачи и Пљескову командује српским војницима Станиша Марковић Млатимуша. Одред под вођством Јована Ђуришића у јануару 1738 ослобађа Рачу и села околна. Пљесково је том приликом запаљено, а унутар Пљескова порушена је џамија. Аустријанци ослабљени, што даље иде у прилог Турцима,  нарочито након њиховог пораза код Гроцке. После мира у Београду 1739 препуштени смо Османлијама. Сеобе Срба у пределе Јужне Угарске се настављају и даље. На видику последња војна између две царске војске у 18-ом веку.  Срби помажу Аустријанце. Под вођством Алексе Ненадовића, Јована Вујадиновића и Лазара Илића српски устаници улазе у Соколску нахију из смера Ваљева.    Мале турске чете разбијене су код Доне, Бачеваца, Пљескова и у близини манастира Раче.

1791 мир у Свиштову, а султан Селим Трећи и хатишериф 1794, где Срби добијају нешто бољи положај. Тада Хаџи Мелентије Стефановић заједно са монасима Јосифом и Исаијом по дозволи султана обнавља манастир Рачу. Средства за обнову прикупљани су добровољним прилозима. Троношки монаси 1795 почињу грађевинске радове. Све је завршено за годину дана. Постоји и податак у летопису троношком, који каже да су манастир Рачу београдском везиру продали кнезови соколске нахије Стеван Војић и београдски владика Методије за 15 хиљада гроша. Мора да су Турци били незадовољни изградњом кула и зидина, па су зато уз одобрење соколског кнеза радови заустављени.

Први српски устанак од 1804 до 1813. Око Раче окупљају се неустрашиви борци устаници. Ту полажу заклетву под заставом Хаџи Мелентија, након чега расте гнев код Мехмед аге Фочића који снева да запали Рачу украј Дрине у погуби аџи Мелентија. У борбама око Ужица 1805 учествује војска рачанска, под командом Хаџи Мелентија. Поред његове војске ту је била и војска кнеза Милић Кедића из Суводања ваљевског. Прва борба око Раче била је у мају 1807 под вођством Хаџи Мелентија, Кара Марка Васића Осаћанина војводе соколске нахије и Алексе Субјелца Поповића. На брду Шарампову сукобише се турска и српска војска. Непријатељ је протеран преко Дрине у Скелане,  у Босну чак до Прибићеваца.

1813 пропашћу Првог српског устанка, Рача је запаљена, па 21 октобра Мелентије бежи у Срем, а Мојсије  и Теодосије рачани калуђери остају у Србији. Монахе рачане Исаију и Игњатија, Турци преклаше за трпезом часном олтарском каменом рачанском.

Након избијања Другог српског устанка Мелентије се враћа у Рачу и по дозволи Кнеза Милоша Обреновића обнавља Рачу. О извођењу грађевинских радова, кнез соколске нахије Петар Васић и архимандрит рачански Мојсије, 17 јула 1826 шаљу извештај Кнезу. Одатле сазнајемо да је камен довожен на коњима отежано, па је купљена лађа за 170 гроша, а мајстори нису гладни, а ускоро ће и ново жито за жетву. После 3 месеца Кнез добија извештај да је све изграђено, па су говорили да је сада здање рачанско боље него за време Немањића. 

Основа рачанског храма, који је посвећен празнику Христвог Вазнесења или Спасовдану, је у облику правоугаоног крста и спада у рашку школу. Зидано је сигом и тесаним каменом кречњаком. Купола је осмострана. Кров је двосливан. Прозори су узани и уски. Кубе је декорисано црвеном циглом - опеком. Фреске су дело Димитрија Посниковића из 1854. Фигуре светитељске су укочене и без динамике и драматичности неке веће. Лица су им испосничка и издужена. Иконостас је дело Георгија Бакаловића из 1840.

Муслимани су исељени из Пљескова Бајине Баште. Из Раче Матија Ненадовић и Петар Васић шаљу поруке Турцима у Соколу марта 1830 о исељавању Муслимана по новом султановом хатишерифу. У Рачу стиже сердар рујански Јован Мићић и кнез из нахије пожешке Васа Поповић, који су задивљени револуционарним духом житеља овога краја. Рачани пуни нестрпљења наоружаше се до зуба и стадоше испред рачанске светиње, опет орни за борбу. 

Ослобођена Србија, а манастир рачански губи ону велику политичку моћ, коју је имао до тада. Дошле су нове промене у друштву. Од тада до данас, манастир Рача остаде само културно историјско и духовно благо и здање, око кога се причају и препричавају приче из славне старине која сведочи о бурној прошлости овога западног краја Србије кроз векове векова. Амин.

У Рачи је и гробно место Хаџи Мелентија, који родом беше од Сребренице из Бирча. Писмености се научио у Троноши и ту се и замонашио. Одлази на хаџилук у Јерусалим 1794. Огранизовао је први српски устанак у рачанском крају. Био је народни депутат, па је скупа са Миланом Обреновићем и Божидаром Грујовићем боравио у Русији 1810. За исказане врлине у борби од руског цара на дар добија одликовање у виду златног крста и златног ланца. После слома Првог устанка борави у Аустрији, а 1815 враћа се у још ровиту Србију. Упокојио се 27 марта 1824. У Рачи се и даље чува устаничка његова застава под којом су се заклињали они ветешког и неустрашивога борбеног духа. Слава им кроз сву вечност. 

ВРЕМЕ КАД СЕ ЗАЧИЊАЛО ШТАМПАРСТВО И ПРВЕ ШТАМПАРИЈЕ ЕВРОПЕ...

По месту рођења грађанин града Мајнца, Немац Јохан Гутенберг, рођен негде око 1400-е године, остаде упамћен као велики револуционар - по томе како је изнашао штампарију и начин одштампавања књиге. Наиме, он је "изгравирао матрице и помоћу њих одливао појединачна одвојена слова, која су се даље мога употребљавати више пута". И тако се и 1452 године усудио штампати најпревођенију књигу на свету Библију. Тај посао штампања завршен је за 3 рекордне године, па тако 1455 година се узима као година у којој је одштампана прва књига. Било је то тачно пре 560 лета. Овим је изазвао праву револуцију и сензацију. Он је "пронашао сасвим нов, савршенији поступак у умножавању књига и текстова уопште и тако постао проналазач штампарства као нове привредне гране".

Зна се да штампарство као привредна делатност није постигла позамашан технички замах рецимо у феудално доба, но ипак је штампарство почело да се шири по државама и градовима феудалне Европе. 

Прва штампарија никла је у Мајнцу 1455, затим следе остале штампарије: 1460 у Штрасбуру, у Келну 1465, исте године 1465 и у Италији у Субјаку, у Риму 1467, у Млецима у Венецији 1469, 1470 у Бероминстеру у Швајцарској и Паризу. До завршетка 15-ог века ницале су штампарије у Утрехту у Холандији, Будиму, Пилзену у Чехословачкој, Барселони, Лондону, Женеви, Прагу, Лајпцигу, Лисабону, Бечу, Штокхолму. У Берлину 1540 основана је штампарија, а у Москви 4 године касније1564. Кембриџ добија штампарију тек 1639, скоро 100 лета после наше штампарије која је радила унутар манастира косовске Грачанице. 

Срби починњу да се баве овом револуционарном делатношћу после пада наших земаља под турску окупацију: после пада Смедерева 1459 и Босне 1463 и Зете или Црне Горе крајем 15-ог века. Пре појаве штампарија, књига се у Србији умножавала ручним преписивањем унутар манастира српских средњевековних. Први писци преписивачи били су калуђери манастира Хиландара, Студенице, Жиче, Милешеве, Грачанице, Дечана, Манасије, Раче. Осим црквених богослужбених литургијских књига преписивана су и друга дела српске средњевековне хагиографске књижевности. Та штива била су намењена уском кругу читалаца, који је чинио неку класу тога доба - феудалној господи и црквеним великодостојницима. Преводило се највише из византијске књижевности. Преводили су се и апокрифни тајни забрањени садржаји. Ствара се и оригинални књижевни род, па тако добијамо и прва српска житија и аутобиографије истакнутих светаца, владара и архиепископа из рода нашег српскога. Први српски писац Свети Сава и и прва српска књига Житије Светог Симеона Мироточивог. У доба Деспота Стефана Лазаревића поред писања биографија, доста се и преводи. Пишу се и прве хронике и књиге староставне: родослови, летописи и записи и похвале. Монахиња Јефимија, бивша Јелена удовица деспота Угљеше Мрњавчевића пише Похвалу кнезу Лазару. Тако даље имамо и поезију Деспота Стефана - Слово љубве.

Вештину штампарства српски калуђери учили су у Венецији, и управо из те средине је пристизао неопходан штампарски материјал. Први оснивач прве српске штампарије био је Ђурађ Црнојевић на Цетињу 1493. Ова штампарија радила је кратко свега 3 године. Ту је монах Макарије штампао свега 5 књига: Октоих-Осмогласник, Пслатир, Молитвеник и Четверојеванђеље. 

Ми Срби и у Венецији смо имали своје две штампарије. Прва је настала заузимањем духовника манастира Милешеве Божидара Горажданина који је послао тамо Ђурађа и Теодора Љубавића, који су 1519 у Венецији штампали Служабник. Касније је ова штампарија премештена у Горажде, где су 1521 штампали Псалтир, а 1523 Требник - свега две књиге. Друга српска штампарија у Венецији била је дело Божидара Вуковића Подгоричанина, која је тамо радила у два маха. Тако је јеромонах Пахомије у Венецији штампао 3 књиге од 1520 до 1521 - Псалтир, Литургијар и Молитвеник или Зборник. У другом наврату од 1536 до 1540 јеромонах Мојсије  у Венецији штампа друго издање Молитвеника или Зборника и празнични Минеј или Саборник. У исто време монаси свештеници Теодосије и Генадије штампали су Октоих. Последња књига изашла из ове штампарије јесте Молитвеник или Требник.

Монах Теодосије у манастиру Рујан 1537 штампа Четверојеванђеље. У штампарији манастира Грачанице грешни раб Димитрије 1539 штампа Октоих. У Милешеви јеромонаси Мардарије и Теодор 1544 штампају Псалтир, а 1545 ђак Дамјан и Милан из Обне у Црном Загорју на Сави штампају Требник. У истом милешевском манстиру у обновљеној штампарији 1557, штампано је друго издање Псалтира. У Београду оснива штампарију кнез Радиша Дмитровић, где је јеромонах Мардарије из манастира Мркшина црква, Косјерић, штампао 1552 Четверојеванђеље. Исти тај Мардарије у штампарији при Мркшиној цркви штампа 1562 Четевројеванђеље, а 1566 уз помоћ свештеника Живка и ђакона Радулена, штампа у Мркшиној цркви Цветни триод. Последњи српски штампар јесте јеромонах Мардарије, а последња наша штампарије била је смештена у Мркшиној цркви, у Косјерићу.

Наша најстарија штампарија прва у Србији била је у манастиру Рујно, где се одштампа само једна књига 1537 Четверојеванђеље, подно планине Поникве, украј реке Биоске, у селу Врутци, при храму Светог великомученика и победоносца Георгија од стране монаха Теодосија. Ова штампана књига страдала је 1941 приликом бомбардовања Београда, када је изгорела Народна библиотека. Неки листови се данас налазе сачувани у иностранству, а неке листове поседује САНУ. Ова књига је отиснута слогом који је био изгравиран у дрвету, а не у металу. Вук Караџић је поседовао један примерак овог штампаног дела, али га је продао 1859 уз посредство Франца Миклошича, Царској јавној библиотеци у Петрограду. После се овај Вуков примерак нашао у поседу Државне јавне библиотеке "Салтиков Шчедрин" у Лењинграду.

Ово Четверојеванђеље штампано је у две боје, а штампање је урађено једним калупом. "Најпре су покривали бојом црна слова, прављен је отисак, затим је калуп пран, покривана су потом бојом црвена слова и поново отискивали". Техника је била примитивна, самоучењачка, али оригинална за то доба.

У нашој јавности јавила су се и супротна мишљења, која тврде да су "слова резали на дрвеним плочама, страну по страну и тако штампали". 

ЖЕНА СА МОНАШКИМ ОДЕЛОМ...

У несаопштивој тишини

где нема бучног света Речи

где нема ни мистерије Музике

где је писањем отужне песме

обојен садашњи тренутак

једне стварности људске

рањене злом и болом који

су покупљени на путевима

изван њене трошне куће

борави у каменој шпиљи

жена са монашким оделом...

Санта Росалија од Палерма

што твори тихо хармонију

мале тајне Речи тишине и

зрачи људскошћу јој душе

тихо уз молитве скромне и

задивљујуће, питомо и просто

и мислима тка Реч од искона

и симболе Живота обојене

у златно, бело и пурпурно...

Њена Вера, Нада и Љубав

поднеше тешке муке ту,

када су тучене и мучене

и бачене и храњене и

кад их природна Мајка 

Мудрост обасја огњем 

и облагодати светлошћу 

васкрслога Бога Христа...

ПОЛЕЗНО СЛОВО ЖЕНИ...

Полезно слово Жени коју није имао ко да

заштити пред лицем Живота

коју није имао ко да избави пред смртним ропцем страшних демона

којој није имао ко да ускори и похита на помоћ

која се родила проста и ненаучена

којој није имао ко да укаже на прави Пут

која није умела да долије снаге

која није гајила склоност ка добрим и великим делима

која није довољно веровала

која није часно ни зборила

која успавану савест није пробудила

којој врата милосрђа нису отворена

која се у надању саплела

која живи под трошним кровом

која се смирењем није опасала

која уместо радости ископа жалост

која залута и лута

која у невоље запада и пада

која се више и ненада

која и сузе тешко прима

која се у немоћном болу сузама купа

која је осуђена на грешке

која је тугом храњена

која је непоштеђена

која је безосећајна

која је препуна туге и патње

која је без снаге

која је без утехе и радости

којој се не ублажују дуги суморни дани

којој су и многи уздаси презерени

која бедно клечи

која је жалостива много

која је без сигурног утврђења

која је побеђена

која је поражена

која је бедама заробљена

коју зле напасти нападају често

која је бременом тешким претоварена

која нема смирење срца

која је проклета и уклета

која је грешна и тешка

која вапи и јауче

која је презерена

која је очајна

која пропада и страда

која се ретко каје

која је залутала

која је без икаквог поуздања...

НЕРАЗУМЕВАЊЕ СТВАРИ...

Место наквашено том свом
септембарском кишом
заустављам леђа оног
поноситог осећања
и жеље грчевито прикријем
после искреног тајног знака 
необичног тражења симбола 
и кораци висе без покрета
и зидови гађења тих
непознатих тишина
а сенке о њему безгласно
у прикривеном болу
збуњено одлажу моју
промену личности...

Иронија певуши чекање
и разум запрети смелости
и милости и патњи
и необично ћутање угаси
страшно размишљање
а брегови железне оданости
и чиста замишљеност
неусиљено сапостоје
у заједничком свету
где испочетка испретура 
пљусак септембарске кише
и хладне капљице магле
и јасне зенице језера
безобзирно и неповерљиво 
обиђу око надутог гласа 
као пакосно неразумевање ствари...

РАВАНИЦА И ОПЛЕНАЦ...

Рано изјутра 8-ог септембра 2015-ог лета Господњег, на светли дан Светих мученика Адријана и Наталије, крећем пут Раванице славне украј Ресаве хладне... Дан топао и осунчан... и после 4 сата путовања, тамо око 9 сати и 30 минута, обретох се пред капијом манастира славна... Камене куле стамено стоје и поклонике као да немо у свој својој тишини броје... Ја одмах хитам тамо унутра, да се тек опет пронађем пред кивотом сребрним Светог Великомученика цара српског Лазара... Миомирише све на тамјан и мошти... Светло и прозрачно... А ту у срцу толико тога скупљено да у поточић проливених суза тек стане... У души неописиви спокој и мир завлада... Кивот је закључан и данас се не отвара... Сутра ће кажу... Но, ја се тако неописиво лепо још не осетих нигде и никада... Ја не видим шта је унутра... Верујем да је свето тело Великомученика српског Лазара... Молитива унутрашња... Реченице кратке и јасне... Сузе су ипак ту да сперу сав онај талог и сву ону тугу и муку... Повучем се иза стуба, а након тога позади у столицу дрвену...Склопим очи и пијем молитвену тишину... Упозорена сам мало грубље да унутра нема фотографисања... Поштујем ја све то... Очима душе пијем ту благодат с више... А да могу као и сваки пут сручила бих се ту на колена клецава  и остала заувек, али не могу... Исти осећај још неунуштиво траје у мени и снагу ми даје... Одатле могла сам полетети чак на она брда у оне планине у пећине да сретнем неког гаврана са Косова поља равна...

Раваница је свето здање које Свети кнез Лазар озида себи за душу, као једну од величанствених манастира задужбина у 14 веку и посвети га празнику Вазнесења Господњег у нашем народу познатом као Спасовдан... Ово је кнежева највећа задужбина из 1375-1381-е године, а радове на овом здању изводио је неимар или мајстор Раде Боровић... Задужбина је подигнута у једном од најлепших српско-византијских стилова... Треба се задубити у спољашњу фасаду и бројати орнаменте и украсе, цигле и камен... Овде су и мошти великог исихасте и тиховатеља Синаита - Светог Ромила раваничког, који се овде подвизавао и који је баш овде предао душу своју Господу уснувши вечним сном праведника... Његове свете и чудотворне мошти су у припрати са јужне стране... Овај свети упокоји се након 1375...

Ја у ову прекарсну Раваницу ступих преко западне капије... Прилаза има више... И тако направих и један мали опход или круг око храма... Унутар храма задивљујући тренутак сусретања са иконом Почајевске Богордице... Баш пред том иконом душа и срце изли своје сузе бола, а Мајка Света их обриса једним облаком белог миомириса из кадионице небеске... Пламтели су фитиљи у кандилима златним, па као да је и нека нова светлост почела да разгрева срце невидљивим гласом у мени грешној...     

Даље пут ме води ка срцу Шумадије, кроз Тополу, па на врх Опленац... Храбро и даље кроз путеве брзе, уз мало погрешно протумачених знакова украј пута, опет пред капијом новом... Право кроз шуму стазом широком, све док ти око не угледа како ми причаше ђаци, једну од најлепших богато преукрашених цркава из 20-ог столећа - цркву Светог Геогрија победоносца, коју је сазидао Краљ Петар Први из династије Карађорђевић... Бели храм подигнут на 337 метара надморске висине... Грађена је по нацртима архитеткте Косте Ј. Јовановића... Радови су започели 1-ог маја 1910-е године... Све је грађено од белог мермера са планине Венчац... Темељи су освештани 24. септембра 1907-е године...

Прво освештање храма десило се 23. септембра 1912... Краљ умире не дочекавши да види завршетак своје задужбине... Даље радове и старање о овом величанстевном задњу преузима његов наследник Краљ Александар Први Карађорђевић... Ново освештање цркве пада на дан - 9. септембар 1930...  

До 1947. у овој црвки служена су свете литургије и друга богослужења, а од 1947. ово здање проглашено је спомеником културе и тада су врата одшкринута за посетиоце... Улаз у овај храм данас плаћате 300 динара... Одмах по уласку у храм приметна су два сакрофага у којима почива Краљ Петар Први и Вожд Карађорђе... Тело Краља Петра овде је пренето 24. јула 1930... Карађорђево гробно место овде је отворено 31. августа 1930. и том приликом утврђено је да је овде и похрањена његова одсечена глава... Пренос Карађорђевог тела десио се 8. септембра 1930., на данашњи дан моје прве посете овом светом месту,  тачно после 85 лета...

Зидови су украшени мозаиком... чак 40 милиона коцкица и 15 хиљада нијанси... 725 осликаних композиција... Треба сићи и у краљевску крипту степеницама... Мало је хладно и језиво, као међу мртвим надгробним плочама... Страх од смрти вазда присутан мени за леђима... Умрли из династије Карађорђевић... 39 гробница... 27 чланова сахрањено... 12 гробова празно...  5 гробова су владарски... У време другог светског рата Немци су овде сместили своју осматрачницу...

Од накупљеног смртног страха, као да није било довољно да моје биће надвлада, сва лепота откривеног изузетног уметничког стварања овог здања, па нисам имала снаге да крочим у Петрову кућу, која је одмах ту и за који важи она плаћена улазница од 300 динара... Нека сабласна осећања и страхови, као да помутише лепоту тренутка... Ветар прохладан и облаци се неки модри надвили незнано откуда... Но, после пар корака сунце се искраде иза облака и сину топлином као ветар повољан у моја нејака леђа... Вероватно сам тамо пропустила изложбу некаквих уметничких слика... Ја сам овога пута могла у своје скромне одаје душе примити тек оволико данашњег откровења...       

Овде се на зидовима опленачког храма могу препознати фреске и композиције из преко 60 наших славних цркава и манастира... Само у временском периоду од 1922. до 1927. израђено је вешто око 293 копије... Израда мозаика поверена је немачкој фирми из Берлина... Иконостас, главна врата од бронзе и вајарски радови дело су Сергеја Краснова... Унутрашњост краси 6 импозантних стубова... 

Црква је оштећена у другом светском рату 1944., тачније њена купола погођена је једном гранатом, док је фасада била изрешетана митраљезима... Комунисти су од цркве начинили Маузолеј и ту је дошло од оскрнављења храма... Тако је храм изнова освештан 8. октобра 1991... 

Вратих се кући уморна од путовања, но пуне душе утисака, неке лепоте, некога страха и неке дивоте, и тренутка кад све могу исписати у нове животописе лутања са почетком упртим у редове плавог бескраја... 

У ДУБИНАМА СВОГА БИЋА...

У дубинама свога бића, то тражење извора надахнућа, неће бити више неприкосновено за мене и тебе - мислеће предмете... 

А узвишеност зарад узвишене помисли или умности тек неке, неће се уврстити у одлучно постављање питања - без образложења више... 

Ћутање  и свеодбацивање самога себе од себе и тебе и опет од мене и тебе, синтезом до новог исцрпљења... 

Смирење и критика праве филозофије, у свом оном смислу без смисла, преко закључка...  

Осећајност за ауторитете и јасност, где принципи свемира тешко бивају схватљиви, ухватљиви и појмиви... 

Искреност у служби нових и нових спекулација, покренути до противуречја... 

Чиста душа има још да се куша, јер предмет мислећи мисли да фикција постаје идеалистичка тежња нека... 

А чиме то данас испуњавамо душе своје, него до лажима свих идеалистичких покретача лажи... 

Коме или чему или свему се уподобљавамо више и више, а да то није тешко објаснити више... 

Чистота живљења и није више саобразна Живоначалној Тројици, а ни метафизици у троје... 

Трудољубље и искре искрености, у тешким сумаглицама септембра на концу... 

А тежњу за правдом или правичношћу, као да заборављамо, оно изникло природно мишљење више... 

Ех, дубока побожности никад више у твоје затрпане тишине, где ни уверености било какве нема више... 

ТРИ СТРАНЕ...

И гле заборављам стазе којима сам ходила

и мора којима сам бродила

и хоризонт плави

и одсјај воде

и сунчеву топлоту

и стрме хриди

и расцветано жбуње Медитерана

и крик галеба

и пуноћу месечине

и камен сваки

и стопу сваку

и шуме

и птица звуке

и плаво небо

и катедрале

и све тајне знаке

и клавир

и послужено воће на тацни

и све сокове југа

и светлост

и ране увијене брзо пролазном срећом

и бол ходања

и реку прохладну

и утрнуће

и оно последње непроспавано свануће

и долину богова

и долину храмова

и пољану кипова

и луке са једрилицама

и звездано небо

и летње ноћи без немирног сна

и свело цвеће међу зубима просјака

и три стране једнокраког троугла...

ПУТНИЦА ХОДОЧАСНИЦА...

Не жалости данас, услед тога што у дубинама свога унутрашњег подвига, увиђаш, колико си удаљена Душо, од онога некадашњег хитања за благочестивим речима Доброга Христа...

Јесте, посустала си од умора Душо, и добро је што у својим пустим забитима унутрашњег празног жића, не проналазиш оно Добро - Христа...

Добро се не тражи више, јер Добра у теби нема више...

Твоје некада јако жељено пиће и храна са жртвеника светиње Господње из олтара, с пуним правом, постаде ти недоступно, јер ти си људска гнусоба и тегоба, пуна немоћи и слабости...

Занемоћа сво добро у мени и разум и снага, а срце сломљено и прободено погрешном вољом, место уступи тами и непросвећености, немоћи, искушењима и тескоби...

Немоћ и слабост...

Стремљење ка погрешном и убијена чежња ка вишњем свету...

Ни ревности, ни духовне снаге, а ни молитвеног расположења - тиховања...

Пут мог монаховања, препун је препрека и забрана...

Узрастања у подвизима нема више, а благодати помоћи вишње, такође, нема више...

Спокојство и души мира, ова путница ходочасница, тек кроз активно стварање поезије тражи, да како тако себи за затворништво, ископа једну пећину, једну келију, ту где просветљење разума, тек треба да завлада свепобедно стремећи ка Христу... 

ПЕСНИЧКИ ОСЕЋАЈ...

Песнички осећај празнине у срцу
где стих све ређе искочи пркосно,
где ватра, иловача и вода
рађају песму не више тако моћну
у својој речи,
где безизлазни ходници лавиринта
рађају песму на необичан начин,
а строфе се плету разумно и благо,
ту где радозналост сваког песника
не даје оне тренутке
песничког дешавања,
где није важно ко сада плете
песничке нити Живота,
и ко то располути
биће песника на две
уравнотежене целине или белине...

ИДИЈОТ...

Кад оћорави небески троглас
добри и витештво блаженога
тренутка, у име Оца и Сина и
Светога Духа, унутар забрањене
монахујуће мудрости, греси смртни
и полумрски, одредише моје тобожње
прочишћење, пред кивотом закључаним
Светог Великомученика кнеза Лазара,
где одлучно оставих сву вишедеценијску
ревност, опустелу и без причешћа, кад
нестаде оне дивне грађевине мога срца,
јер сада су замољене рушевине без
утешења, да се више  никад не вазнесем
до умилнога славопоја и молитвене
тишине, и опет су безнадежне речи, као
и сви обесхрабрујући пејзажи Шумадије,
а срце је слашћу поробљено, змијама
нагојено, да живи страсник у мени, да
живи оно неспоменуто слово више никад
добро  у мени, да растављено од светиње
и Духа Жива, плаче у славу свог властодршца
где и камен покривен папратима ћути, а
утеха силине краткога је века  и помириш
се да више ништа добро неће на животној
стази да те сачека, или бар негде у некој
заседи причека...

НЕПОВЕРЕЊЕ...

Излизане досаде зачудо 
овде више и не постоје 
и воде надолазе у своје 
жице, тукући руше се 
шапати и допире време 
или пак стрпљење, као 
грчевита забринутост и 
немир срца због одоре 
огорчења, та опет је 
размрскано Сунце и 
крупна једнолична су
подозрења, кад пажљиво
и без журбе почињу те
невероватне и необичне 
жудње, као непомична
структура или скулптура, 
а није још фискултура ума 
и неблагодарни су поздрави 
загрљени и плитки, а и оно
достојанство пројаха у тим
причама, као потиштеност 
туге и неповерење преко 
сваке пређене пруге дуге...

"ЈЕСТИ А МРШАВТИ" - Џуди Мејзел, (приказ једне вредне књиге)...

У библиотеци "Посебна издања" под редним бројем 69, појавила се у оквиру "Народне књиге Алфа" 1998-е, ова изванредно добро написана књига од стране Џуди Мејзел (1943 - 2007) са програмом трајног решења... Ја сам ову књигу себи приуштила 5 новембра 1998... Цена ове књиге тада је износила 65 динара... 
Од прве до последње странице ауторка из свог најдубљег живог и мучног искуства нас поучава шта то значи тачно спознати и освестити "савршенство у сопственим очима"... Суштине ове "дијете" јесте "Правилно комбиновање намирница"... Но, ово би био грех назвати дијетом... Ово је превасходно дугорочни и доживотни начин или принцип или програм правилне исхране... И овај и овакав програм први пут је угледао светлост дана још 1981... Књига у понуди има и дијету од 35 дана или 5 недеља, а у којој је заступљено чак 21 јело...  а ту имате и оне дане апсолутне слободе - кад вам пише: данас једите шта год хоћете...
Овај систем исхране не ограничава нити прописује рестриктивне строге мере, па чак имате и оне дивне дане у којима можете приуштити себи нешто неспојиво - угљене хидрате и протеине... Овде можете јести кад год пожелите и колико год пожелите... нема ограничења, но постоје нека златна правила којих се морате држати уколико желите да очувате своју виткост и своје постигнуто савршенство... 
Потребно је одрећи се 3 ствари, а то је: 
1. мучног осећања кривице, 
2. своје гојазне слике о себи и 
под три свих својих погрешних предрасуда на ове теме... 
Тајна виткости није у томе колико једемо и шта једемо... Тајна виткости се крије и почива у томе када једемо и коју врсту намирница комбинујемо... Сама ауторка је неко ко је од детињства пропатио много од гојазности, лечена безуспешно, док коначно сама није ппонашла кључ виткости, па је са својих 90 кг дошла на својих иделаних 54 кг и ту тежину је имала цео живот, а живела је сасвим опуштено и нормално... 
У овој области досегла је велику успешност овим програмом, основала је своју клинику, а клијенти су јој биле многе светске фаце... поменућу Џек Николсона и Џоди Фостер, можда мени најпознатији... 
У чему је цака овог програма - у воћним ензимима... а они служе да разложе нашу храну и тако помогну нашем организму да унету храну исправно и правилно свари... јер све што остане недовољно сварено претвара се у сувишак килограма... па тако поремећај ензима доводи до поремећаја или повећања тежине... "Живот је попут шведског стола; препун је укусних понуда и уживања у храни".... 
Једини трик који треба да савладате јесте да добро научите када једете и како једете, а и кад прекршите оброк на неком догађају или забави имате ону варијанту "Правилног кориговања"... Узроци наше гојазности су најчешће лоши метаболизми, а не начин исхране... ту су и други поремећаји - најчешће поремећаји у раду наших жлезда, као и лоше лучење адреналина... 
Храна је јако битна, јер ми јесмо доиста оно чиме се хранимо... храна је преко потребна енергија... од хране нам зависи скоро све, а највише здравље...  Овај начин исхране нас поучава да је крајње време узети контролу над властитим телом и тада ћемо видно ослабити... Ово треба доживети као нов начин исхране... као промену... Ауторка каже да се калорија не треба плашити и да су то само енергетске јединице... Зар сте доиста луди бројати калорије... Намирнице које уносимо утичу на нашу килажу у зависности од тога како су сварени... Варење је кључно... Вишка килограма указује на лоше варење, а решење за то јесу ензими и правилно комбиновање намирница... 
Све три групе намирница су нам важне и било би глупо одрицати се ичега... сама ауторка пробала је сијасет дијета и сведочи понајбоље колико су дијете осуђене на неуспех... а овај метод Правилног комбиновања хране траје још од 1981... Важно је не заборавити да "узрок гојазности није у томе шта и како једете; он лежи у томе када једете и које намирнице једете истовремено!"... Овај принцип датира још из старе Кине на 2500 до 1600 година пре Христа... 
Угљени хидрати служе да нам пруже енергију, протеини су битни за наше кости и крв, а масти дејствују као преносиоци хормона и витамина, а лецитин је главни састојак омотача који окружује наше нервне ћелије... 
"Не постоји лош метаболизам. Ми га сами контролишемо преко начина исхране... Лоше варење је горе од срчаних тегоба.... ГОЈАЗНОСТ (ОДНОСНО СУВИШНА ТЕЖИНА) ЈЕ САМО СИМПТОМ ЛОШЕГ ВАРЕЊА"...  Маст не изазива гојазност, већ шећер у печеном тесту... "Вишак килограма не проузрокује храна, сама по себи, већ недовољно сварена храна. Основни узрок лошег варења је истовремено преоптерећивање система за варење намирницама различитих група. То указује на небалансираност "уравнотеженог" оброка"...
Нова 3 правила кажу: 
1. добро жваћите храну, 
2. избегавајте слаткише, и 
3. чувајте се комбинације угљених хидрата са протеинима... 
Најтеже се варе протеини,  а њихово разлагање се одвија чак у 12 етапа и од протеина млечни производи се варе најспорије и они су тежак извор за варење... Најсложенији угљени хидрати као кромпир варе се око 3 сата, а печурке око 1 сат... Масти успоравају варење и добра им је страна што се слажу уза све и ништа не ремете... Воће се разлаже најбрже, али се не сме комбиновати ни са чим... и воће прође кроз наш желудац за 1 сат... воће мора да се једе прво изјутра... само... и дан се обавезно започиње ензимским воћем... Како би било сурово да нам неко каже да воће треба избегавати... те енергије коју воће пружа тешко да игде можете наћи...
Шта је правилно комбиновање???... То је оно стање свести када сте способни да кажете: "Сада је храна роб, а ја господар; храна ради у моју корист, а не против мене"... Знамо да једна недељна равнотежа исхране треба да садржи око 60% угљених хидрата, око 20 процената протеина и 20 % масти...
Масти су: путер, кајмак, уље, мајонез, шлаг, кисела павлака, свињска маст... и масти иду уз све...
Протеини су: месо, млечни проузводи, јаја, риба и морски плодови, ораси, лешници, бадеми, семенке, десерти, чоколадни и кармаел кремови, сладолед...
Угљени хидрати су: сво воће, сво поврће, кикирики, алкохолна пића, кекс, чоколада, житарице, сок, тестенине, колачи, пите... Воће речено је иде изјутра само... једна по једна врста воћа - што дуже то боље... пауза између воћа различитог је 1 сат... познато је да авокадо који спада у полу угљене хидарте гоји, но ако се правилно комбинује не гоји, тако да авокадо једино може да иде и уз протеине и уз угљене хидрате... и минимални угљени хидрати иду без бојазни уз протеине, а то су: шпаргла, целер, бундева, зачинске траве, кељ, зелена салата, печурке, сенф, першун, тиквице... Имамо и максималне угљене хидрате и кад њих једете онда после тога не би требао да уследи протеински оброк; а то су: артичоке, хлеб, житарице, кекс, чоколада, колачи, кукуруз, просо, овсене каше, брашно, тестенине, пите, кромпир, пиринач, сок, алкохолна пића... зато је најбоље бар 1 дан у недељи направити као протеински, а остале дане осмислити уз угљене хидрате... 
Сада мало о правилима што се тиче воћа... Истовремено се једе
само једна врста воћа... воћну салту заборавите, јер воће не сме да се меша... сачека се 1 сат и пређе се на неко друго воће... воће не сме да се комбинује ни са чим... а када завршите са  воћем, сачекате 3 сата и пређете на намирнице... и више воће не једете у току тог дана... воће само изјутра... ВОЋНИ ЕНЗИМИ СУ НАЈВАЖНИЈИ ЗА МРШАВЉЕЊЕ... постоји и неутрално воће то су: крушке, брескве и кајсије... воће брзо прође кроз наш организам... уз воће једино сме да се пије вино или шампањац... шампањац је неутралан и иде уза све намирнице... јабука се вари око 20 минута, а јужно воће препуно ензима чак и мање... Ензимско воће јесу: ананас, јагоде, грожђе, лубеница, папаја, манго, киви, шљиве, смокве, малине, трешње, вишње, суве кајсије... Суво воће се препоручује по 200 гр дневно... суве кајсије богате витамином А, а суве шљиве су извор гвожђа... 
Из употребе би требало избацити: сахарине, конзервансе, фабрички готову и замрзнуту храну, вештачке додатке, кремове, шлаг, маргарин...
Правила у вези са мастима: масти не изазивају гојазност... али успоравају варење... масти иду уза све... јести неслани путер... Код куће избацити со, уколико можете... ако 6 месеци одржимо тежину остајемо витки заувек... током тих 6 месеци узимати доста ензимског воћа... у тих 6 месеци може доћи до застоја на вашој вагици, па и до тога да вам вага покаже исту тежину... но обим витких кукова остаје исти, но важно је да не посустанете и издржите храбро...
ПРАВИЛНО КОМБИНОВАЊЕ НАМИРНИЦА ОСИГУРАВА ВИТКУ ЛИНИЈУ...
Правила о протеинима: када пређемо на протеине 80% дневног оброка морају бити протеини, зато је најбоље имати читав дан протеински и поделити га на 2 до 3 оброка,  а између тих протеинских оброка правити паузу по 6 сати... тако ако почнете дан воћем имате времена за 2 солидна протеинска оброка, због паузе од 6 сати... Шницла  се вари 5 сати,  а риба се вари до 6 сати, а живинско месо и 7 сати... слаткише јести саме никад уз оброке најбоље увече... превише сира гоји... између оброка важно је да нема грицкалица...  а све грицкалице треба да су неслане... ово је важно у оних 5 недеља дијете... после со није забрањена... ако солимо нека то буде умерена количина...
Правила за угљене хидрате - ликери гоје...
НО 4 ЗЛАТНА ПРАВИЛА ГЛАСЕ ОВАКО:
1. мерити се свакога дана изјутра на празан стомак
2. дан почети воћем
3. држати прописано време чекања
4. кад пређете на протеине 80 % морају бити заступљени у том дану
Ова 4 правила спасиће вас од гојења и очуваће вашу виткост...

Ако шта прво морате да урадите, то је да потражите ову фантастично једноставно написану књигу и да послушате тај глас Џуди Мејзел који све време кроз редове њене књиге и кроз њене речи одзвања и све нас ка самима себи дозива...

      

ПОД ХОРИЗОНТОМ...

Под хоризонтом плави је застор
наједном прострла и ова зора и
одасвуд тек кобни глас јесени
опет пролије кап горког весеља
у здробљене душе и у плашљива
срца...

Глуве су сене негде у бунцању
данашњих чула, славиле у том
поднебесју сва своја посрнућа и
ништа више не допире у бедне
дубине, ни светлост, ни музика, 
ни реч, то добро осећа душа бол 
своје мртве тишине...

Срећна ли су закаснела ћутања, 
док бледе успомене неким сада
већ челичним прахом, надживе
простор и две бесконачне њене
силуете...

Ретки су заборави бескрајно
оплакали три плаве минуте,
недогледне и без усхићења,
док бол откуцава хармонију
самоуништења и непомичан
бледи принос истородних
чистих суза...

ЗРНО ПЛАВОГ ГРОЖЂА...

Још зрно плавог грожђа низ моје ждрело
као мисао залута и неме сакупљене зене
у освит септембарског дана са заборавом
заробим и донесем, па свом својом тугом
што раздире нежно последње време бола
и празну слободу, пуштам да крикну за мене...

Плаве висине једнолично мрзну над кровом 
и домом крутих тишина и страх бестидно као
кап кише ромиња, то авет над хумком мојом
стоји и целива грумен земље под брезама и
немим прашњавим трепавицама, загледа се
испред у стене заспалих тишина једнога гроба...

Неосетљивост далеких векова над језерском
водом сетно одзвони и последње опело ово, но
моје ново васкрсло тело невидљиво похрани 
у плаво одело, између сувог грања и пусти ме
бар мртву да вечни сан одсањам у миру до краја...
 

ТУГА ЗАРИВЕНА...

Туга заривена у корење мога бића

ту где не стигне да промигољи још

једна учаурена слутња и ваздух

што већма над земљом снева...

Вода се стреса од преголемог бола

и занемоћа од сванућа одблесак

плавог неба и постане нема, па

мртва суза и туга заривена њена...

Мучно и мрачно, страшно, поразно

и празно и туга заривена у оно

исто блато где још стресе своје

јецаје ништавило разапето је...

Туга заривена у кобно таласање

равнодушног ћутања и болно

знамење над хоризонтом гасне

тек у умирању бола што заћути...

Потонуће у опустошене нигдине

и туга заривена у лепоту минулих

свитања и непокретност смрти

што над нама бесповратности тепа...

Кобно је туга заривена у камење

бесмисленог тргања сазнања и

проговорио је бол од постања

кроз гробове из мале пољане...

МРТВЕ ТИШИНЕ...

Неми 

посматрачи 

без 

усмерења 

немају 

више  

илузију, 

као 

ни 

прожимајуће 

речи, 

које 

би 

распоредили 

по 

плавим 

дубинама

где 

остале 

су 

још 

шупљине 

и 

драматичност 

мртве 

тишине 

и 

шумови 

непомичности 

где 

ни

стих 

се 

не 

развија 

више...