уторак, 23. фебруар 2016.

ПОДЛОСТ



Препознаћеш
жалосне
ћутљивости
моје
и
скончало
клонуће
без
благодати
све
те
смућене
обичности
расположења
под
мрачном
одузетошћу
говора
док
расејаност
немоћи
навире
надом
поражене 
подлости...

понедељак, 22. фебруар 2016.

УСАМЉЕНИ АСКЕТА



Прекинимо драгоценост бисера
и пронађимо одушевљење
без изучавања поука
препознајмо место живота
без послушања
у јереси крштени
својевољно гладни познања
отрованих рана
и славља
дотакнути дивном мелодијом
у време великог ревновања
ко усамљени аскета
мртав у свету
одложимо покојање
за сутра
ту неразумљиву нелагодност духа
поднесимо непријатност страсти
у простоти бесконачног неспокоја
раслабљени од лењости
у неизрецивој сујети дрхтаја
сећањем да смо прах и блато
у весељу непостојани
у мудростима овим незнатни
својевољни да се омрзнемо тако
без мириса и слуха
непокорни
што порушисмо неумереност
у трпљењу млитавих идеја
лишени обиља
пред језиком злога
док расуђивања наша ричу
ко изгладнели лавови у дивљини
корисно смо горди
и незасити
јет то љубави уобразиља
страсти нам још распламсава
да Дух Свети не пребива
више икад у нама...


недеља, 21. фебруар 2016.

4 СТРОФЕ...



Угушим  гуликожама у инат, 
Ја која добро знам ту жеђ за  
површностима да превагам, 
као оно исцеђено знање, па 
све могућности крхкости 
променим као вечности бреме...

Измерим растојање мелодије 
и унутрашњег гласа, неизбежно 
и неизбрисиво, у свом том 
неспојивом нестајању Вас и Мене, 
у гомили, где постепено 
понестаје огња људскости...

Осетим запах хладноће и бола, 
Ја тугом остварена и отровом 
ћутње и слутње отргнута, ко 
прелистане стране књиге, 
противно распознавању кише 
што вековима од искона лије...

Сажимам своје 4 строфе ове,
својствене данашњим сликама 
сугестивног гнева у беззвучном 
часу, као у потонулом песку, кад 
убедљиво укрстим хитац у лету...

ЕМОЦИЈЕ... ОСЕЋАЊА... СЕНТИМЕНТИ...


Свако наше субјективно сазнавање и реаговање на дешавања унутар свог тог спољашњег света реалности - подстакнуто јесте некаквим емоцијама...  Реагујемо ли покаткад исправно свом том прикупљеном количином својих "свесних доживљаја"???...
Јесу ли сва та "једноставна осећања" наша, пријатна исто онолико колико су и непријатна и зашто???...
Колико јесте опасно запасти у оно тобожње стање афекта, а то јесте све оно када се "нагло јавља, великог је интензитета и има буран ток, мноштво беса, паничног страха или бескрајне радости"... И тада ето га стање познато као "сужење свести" и тада човек постаје сужањ свих својих необузданих нагона и жеља... Потребна јесте нека врста "пражњења" кажу, но само онолико и онда, ако све то неће начинити некакву штету код оног другога и другачијега... Уколико свој афекат не "иживте" - пазите се упозоравају - стрефиће вас такав психосоматски поремећај безизлазности своје...
Каквим бојама бојите своја расположења, онакав ће вам бити обојен и емоционални живот Живота... Но такође спознајте какав сте то тип личности и ком темпепаменту припадате пре свега тога...
Сентименталност... Емоције... Осећања... Све то јесте довољно различито и није исто иако тако често помислимо... Нашим сентиментима везујемо се за некакав објекат, који може бити предмет наше љубави или мржње... Ти сентименти се могу јавити када на објекат помислимо или се на неки начин са објектом сретнемо... Тако у мозгу остаје неизбрисив траг, који је добро урезан као белешка о идеји љубави или мржње према том нашем објекту... Довољно је на објекат само помислити и ето одмах се том чудном активацијом упали црвена лампица суноврата... И док су емоције тренутни доживљаји, сентименти су она врста трајног некаквог доживљаја... То су читави системи неизбрисивих можданих трајних трагова и то неизбрисиви ичим... 
Услед повећане количине афекта, човек може доживети и "емоционални шок"...
Постићи нормалну и чистоту емоције како би се постигла снажна равнотежа и баланс хармоничности био би циљ... Но, далеко смо покаткад од свакога циља...
...


петак, 19. фебруар 2016.

ИЗ ЗАКОПАНЕ ДУШЕ...



Близу прокрченог пута, збира се особено жељено биће, слично забележеној поезији у кади, ту где говор понекад ослика цело пространство закопане душе...

Живе су слике усклађеног свеобухватног ритма и готов је тајанствени свет за другачију радост у несналажењу необичне димензије јутра...

Остале су изузетне доследности у чудесним настојањима и вечита мисао ослобођена од обичне упитаности поднева...

Помислим на шапат и одважим се завирити у нове самоспознаје своје и ноћас...

Вратим се на врата свога срца  у предвечерје и загледам се једаред у капи фебруарске кише што брижљивом сеном изнутра читају молитве дана...

Ти кишни путници туку без зазора и опет чујем шапат живе воде у исказу хвалећи радост у часу што хоће доиста да све спозна...

понедељак, 18. јануар 2016.

О БОГОЈАВЉЕНСКОЈ НОЋИ 2016-е...



И ове 2016-е о Богојављенској ноћи, желим да спознам сав ужитак праве истинске среће и богаства душе и срца.
Желим да осетим сву ту срећу и радости преиспуњеног живота, па зато отварам руке и грлим за своје ја оно најлепше изобиље које ми долази и ове 2016-е године најлепше до сада.
Дивно се осећам овако срећна и свим могућностима правим и добрим пребогата.
Дивно је привући сву ту количину доброг и лепог.
Сада је моје најбоље време оно право са много позитивне снаге.
Моји извори су непресушни и ја са успехом постижем све најбоље.
Много је правог задовољства и ја оберучке уживам и живим сва искрена задовољства.
Пожелим сво то изобиље праве и искрене љубави и отвореног срца пуштам љубав да се са лакоћом прими у мом добром срцу и да израсте у нешто велико и лепо.
Мењам се и уживам у свакој промени на боље и корачам храбро у напредак.
Безбедна сам, заштићена и вољена.
Све што ми доиста треба, то ми стиже у прави час, у право време  и ја пуштам великим изазовима да орадосте срце моје.
Све ме воли и све ме подржава и ја постајем достојна све те количине љубави.
Дивно је кад волим и кад сам баш толико вољена.
Моја вера извире из вечне љубави.
Сва моја прихватања и сва моја везивања за некога или нешто су препуна разумевања, прихватања, љубави и поштовња.
Где год да се окренем проналазим мноштво љубави и радости.
У свим својим везаностима ја се осећам равноправно.
Живим у свету у коме све јесте добро.
Ове 2016-е је моје право време.
Много је љубави у мени и око мене и ја сву ту љубав са радошћу примам, прихватам и дочекујем.
У љубави ја се најбоље развијам и растем.
Превазилазим са спремношћу и спретношћу сва своја ограничења.
У свим тренуцима живота уживам и тако ја одлучујем овде и сада.
Доносим све праве и најбоље одлуке.
Све што ме спутава и ограничева пуштам од себе и ослобођено корачам даље.
Опраштам свима, јер желим мир у себи.
Мој живот је моја одговорност.
Развијам се по својој одлуци.
Све непотребно одлази од мене.
Ова 2016-а је моја најобоља и највећа шанса.
Опраштам и развијам се за нешто веће и боље.
Моја снага почива у моћи праштања.
Ја волим себе.
Желим да се осећам добро.
Желим да испоштујем све своје одлуке.
Желим могућности кроз које ћу урадити нешто корисно, велико и добро за своје ја.
Живот ми нуди добро, а ја животу одговарам нечим лепим и узвишеним.
Самостална сам у доношењу својих одлука.
Одабирам за себе само оно што ме усрећује.
У мом животу све је савршено, потпуно и цело.
Прихватам своје ја, као јединствено и непоновљиво биће.
Ја ћу ове 2016-е засијати својим пуним сјајем.
Живим живот радости и својих снова.
Моје мисли су позитивне и подстицајне.
Ја сам здрава и заљубљена.
Пуна сам енергије и одушевљења.
Проналазим све више времена за забаву.
Ослобађам се прошлости.
Мој живот је забаван и узбудљив.
Пуна сам радости, живота и полета.
Заслужујем све што је добро.
Отварам се ка изобиљу и просперитету.
Ја привлачим сво то обиље доброте и лепоте.
Смирена сам и пуна самопоуздања.
Спавам мирно и устајем радосна и срећна.
Осећам се одлично.
Све моје ћелије савршено раде у хармонији.
Тело ми је снажно и здраво.
Све у мени ради као што треба.
Храним се здраво.
Имунитет ми је јак и здрав.
Проналазим неопходне изворе исцељења.
Отворена сам у показивању својих осећања.
Заслужујем и прихватам љубав.
Љубав коју дајем враћа ми се вишеструко.
Дружим се са позитивним људима пуних духа.
Путујем на нова и егзотична места.
Мој дом је пријатно место препуно удобности.
Слушам своју интуицију и верујем јој.
Ја сам захвална и са захвалношћу прихватам сва чуда која долазе у мој живот.
Ја сам благословена благословима услед којих се добро развијам, растем и узрастам на боље и ове 2016-е године о Богојављенској ноћи.
Амин - нека тако буде.

субота, 16. јануар 2016.

ЖЕСТИНА СРЦА...



Певати, сневати, а не дремати
и писати са таквом жестином
срца и опијеношћу песму у коју
као да хтедосмо уплести све те
ноте, бујање и буђење првог 
цвећа после зиме дуго, сву ту
експлозију најдивнијих боја
залепршаних још од јутра, тај
склад и ту хармонију испеваних
мелодија и гласно изговорених
речи, у хировитости нашој
таштој вештином трубадурског
звука, само да осетимо чар и 
узбудљивост најчистије љубави,
певамо ли опет стих онај дуги
недопевани стих у свом том
каскању и тражењу, ако икад
нађемо кључ нашег певања и 
сневања, одвећ мали да би били
само једноставни и одвећ стари
да би били најзад савршени... 

петак, 15. јануар 2016.

ПЕСМА...




Схватити несвесни ток 
изражен кроз песму 
преко немогуће границе 
непознатих супротности 
осуђеног стила ту где 
читаво једно време 
дроби одлучно угашене 
нијансе плаве зене...

Јесмо ли сигурни кроз 
наречје споменуто и 
прихваћени пречицом 
за далеко време и бреме...

Учиним тако време 
задатим болом кроз 
препознатљив поглед 
ратоборним животом...

Музика броји стихове 
и неограничене књиге 
услов су туробног плеса...

Тренутак изненађења 
и обесхрабрени несклад 
помало луцидног дијалекта 
стане са своје стране 
ту где су белешке драж 
читалачког поступка...

Уствари тражим закључак 
на крају убедљиве песме 
где богата нејасноћа 
успоставља динамику 
између смисла и 
језгра његове поезије...

Ја неприлагођена казивања 
претачем и даље у песме...

петак, 8. јануар 2016.

BUĐENJE...






Reči neprepoznatljive i

potrošne ne oblikujem više

i postojanje prohladno srećno

razaberem u ove sate

prepoznate opet unutar mene

i osmehnem li se

pričanju besmislene sete

ili to šapat tišine zimske 


prepoznam kao tek

blaženstvo dobro ishvaljeno u

dotoku jednostavnosti

prepoznate opet unutar mene

i osmeh se vine bez

oslonca u sutrašnje postojanje

nemogućeg čekanja i buđenja

drugačije moje pesme...

четвртак, 7. јануар 2016.

ЈАНУАР...



Недосањане недостижности речи 
доносим нека се у Истини огледну 
без остатка мене као кроз то
постојање немог одабира Среће
ту где предивно хладноћа јануарска 
празничне туге начне и увије у 
разлетеле капи неухватљиве 
непоновљивости неспокоја из мене...

Промени посматрање свог редоследа
и дисање па врати наслеђене сете 
оне ретке на папир занемео од мраморне
тишине јануара што мили преплављен
као врисак згуснуте зиме унутар мене... 

Сети се новог удаљавања лета од старог
задовољног себе ту где промиче твоја
неиспитљивост тражења и кост још
увек отупљена од приче оглодане...

Памти урезано време у вене и пусти
нека чујност твоја кораком чудности
крене без срама и простом свитању
свом опрости надимање још од давно...

Слутње се лагањем буде без предаха
и нисмо у блаженство погружени тише
ту где реч препознатљива као освета
зашкрипи онако без обзира пустим
постојањем ружног сазнања мене...    

понедељак, 28. децембар 2015.

АУТОПОРТРЕТ...





Ја сам мешавима у кругу боја
мртва природа са јабуком
концерт анђела у летње вечери
замућени тон и плави чамац
површина иконе и композиција
пејзаж и лажно огледло
импровизација и меланхолија
мистерија 
спољашњи и унутрашњи облик
глинена скулптура и керамичка посуда
рањена лавица и птица у лету
статуа Коре
ваза геометријског стила
линија и женски акт
фотографија и слика
детаљ са фасаде
Венера
тањир и супа
мироносица на гробу
света ратница
рељеф на постаменту
аутопортрет
цвет и занос
фреска на таваници римске виле
жена у белом
карикатура
Сервантесов Санчо Панса
отета Ребека
лежећа фигура
покретна лутка гињола
виолина и крчаг
развојни стуб и еластичност
стамбени пројекат и буђење
заклано јагње 
сиви дан и један детаљ...

недеља, 27. децембар 2015.

ШИРИНА НЕ УМИРУЈЕ...



Можеш преврнути моју кожу 
са два лица, но у овом 
тренутку нећеш наћи тамо ни 
зере оне старе чежње...

Можеш ме газити чизмама 
као да сам речни шљунак 
и то нека ти буде додатно 
занимање...

Намерно изазивам твој бес, 
твоју срџбу и јарост твоју...

Твоје руке долазе да опет
осиромаше моју доброту...

Ја вечити круг испаштања, 
али не и слабости праштања...

Насилно скрајнута моја 
душа је дирнута количином 
твоје непропорционалне љубави...

Не стижем у скрушеност 
да се погрузим, јер ти ме газиш...

Ништавна и празна 
на изглед јесам ли...

Ја нећу ронити у бескрајне 
тишине као некада...

Воде више нису 
прозирне и чисте...

Срце је тврдо...

Тамни су моји примери...

Ширина не умирује...


посвећено жртвама насиља

МИСАО ЈУТРА...



Нећу се пресамитити од бола под 
суновратима протутњалих надања...

Празнина окачена над уснулим 
пљуском неспокојем још спава...

Нељудски обриси једнако 
излазе пред моје очи...

Душе су погане у моменту
претпоставки од живота...

Видим пораз и затворен пролаз...

Нечујна меланхолија најзад
блаженом ће се једном звати...

Затрпано сунце под згариштем
уплаканих вихора и пустош...

Омаловажи моју главу доведену
пред омамиљиву мисао јутра...

Потрвено време гута своју децу
те убоге лешинаре прекројене
сипљиве потанке савести...





субота, 26. децембар 2015.

ОТКЉУЧАВАМ ВРЕМЕ...




Откључавам привржене срећне 
сенке и као рафинисано уље 
размазујем по сугестивно 
надошлом тесту и преносим 
мисао у стваралачкој екстази 
подераном мирноћом децембра 
на скончању године 2015-е...

Засипам своја данашња 
потраживања и намичем 
тешку завесу окађеним 
тактовима зимског сивила...

Осећам ту финоћу небројених 
речи и ужурбану блискост 
расељене хармоније пред 
плавим дверима у ставу задовољства...

И као да стоји полет тријумфа 
и свест у ножним прстима...

Само за час обузима ме сво то 
расположење, а завршетак 
природне празнине удара као 
улица смирену жељу лица...

Слушам мисли у приближном 
савршенству речи, ту где моја 
тишина гласом затвара свеже 
отворе згрчене од хладноће...

Отискам љубав помало поносно 
и непосредно распирујем њене 
честиице у моменту садашњем...

Амбицију у тај тренутак 
одличног полета говорим 
само једаред неодређено 
и матерински постиђено...

Навикла  на загасити 
пејзаж лепог говора
откључавам време...

субота, 12. децембар 2015.

ТАОИСТИЧКИ БОГ КУХИЊЕ...



ЗАО ЂУН или како се још назива ЦАО-ЧУН јесте таоистички бог кухиње... Култ овог божанства био је јако распрострањен још у другом веку пре Христа у Кини... Овај бог и данас ужива велику пажњу и поштовање широм кинеских домаћинстава... Кинези најчешће његову слику држе изнад својих шпорета... У време новогодишњег славља овом божанству се приносе дарови у виду меса, воћа и вина, а његове усне на слици измажу се медом... Након тога његова слика се спали, јер се по њиховм веровању тако олакшава његово вазнесење на небеса... Зашто му мажу на слици усне медом???... Верују да ће тако ЗАО ЂУН када дође пред ЈУ ХУАНГА Цара од жада врховног небеског владара кинеске митологије и Узвишеног великодостојника од жада, врховног владара неба и земље, да поднесе извештаје о томе како се породице понашају на земљи, говорити о њима што слаткоречивије... 
Једно предање каже да је некада давно ЗАО ЂУН био сиромах који више није могао да издржава своју супругу па јој је дозволио да се уда за другога, а биће да га је и она лукавством на то навела... После тога он је напустио кућу и скитао се светом као просјак... Једнога дана обрео се у дому своје бивше супруге... Пошто га је било јако срамота склонио се у огњиште и ту је несрећним случајем изгорео у пламену...
По другој верзији мита пре него што ће постати божанство ЗАО ЂУН је живео као човек по имену ЧАНГ ЛАНГ... Он је био ожењен добром и верном женом, коју је једнога дана оставио због млађе љубавнице... Након тога кола среће кренула су му низбрдо... Љубавница га се убрзо заситила, а он је изгубио вид... Почео је да живи од просјачења... Једнога дана дошао је на праг своје бивше супруге... Био је слеп и није могао да је препозна... Она га је препознала, позвала унутра и спремила му његово омиљено јело... Он се тада сетио своје бивше супруге и тој "непознатој" љубазној жени поче причати своју животну причу... Жена му рече да отвори очи и неким чудом он је прогледао опет... Постидео се својих поступака и одмах скочио у огњиште где је и изгорео... Пре него што ће изгорети жена је успела да га ухвати за једну ногу... И од тада до данас жарач се зове ЧАНГ ЛАНГОВА НОГА...

петак, 11. децембар 2015.

ДВЕ ПРИЧЕ ЗА ДОБАР ДАН...




Прва прича за добар дан јесте о јапанском јунаку минијатурне величине познатом под именом ИСУН БОШИ... У преводу његово име значи "МАЛЕН КАО ПАЛАЦ"... Како гласи прича???...
Живели су муж и жена већ много година у браку без деце и безуспешно су покушавали да на свет донесу дете... Пали су у очајање, па су почели да се моле својим јапанским боговима, прижељкујући да им богови подаре бар једног јединог маленог сина... И то не било каквог сина - сина који ће бити тако мален, тако неприметан и ситан као једно мало зрнце бибера или пиринча... Они добише сина који је био мали попут нокта на руци, јер су најзад тако и захтевали... И богови су буквално испунили њихово тражење и молитву... Тако се родио Исун Боши... 
Када је прошло 15 година од његовог рођења овај мали дечак решио је да крене за Кјото... На тај пут са собом понео је пиринчану зделицу, неколико штапића и иглу забодену у јастученце од бамбуса... Затим се отиснуо низ реку... Да би се превезао преко реке као чамац му послужи зделица, а као весла користио је штапиће... Дошавши у Кјото нашао је службу у једној племићкој породици... Ту је радио вредно и поштено много година... Његови послодавци су са његовим радом били презадовољни... 
Једном приликом овај малени јунак пошао је у храм као пратилац господареве кћери... Док су ишли ка храму на путу их пресрете пар џиновских ОНИЈА или рогатих ђавола... Овај мали јунак је решио да привуче њихову пажњу, како би господарева кћи могла да побегне... Тако је један од онија прогутао Исун Бошија... 
Малени јунак обрео се у утроби џина... Био је неустрашив и хитар као муња, па је извукао иглу из бамбусове јастучнице... Том иглом боцкао је ђавола у стомак... Тако се тим боцкањем примакао све до његовог грла, па је на крају џин испљунуо из уста маленог Исун Бошија... Други џин је кренуо да нападне маленог јунака, али је он скочио и иглом почео бости његове очи... Мали јунак изгледао је ратобрно и био је права мала напаст... Тако су се џинови дали у бег... У том бежању заборавили су да понесу свој чаробни маљ... Исун Боши и девојка ударише маљем о земљу и том приликом помислише жељу... У том часу Исун Боши поче да расте... И најзад се претвори у величанственог самураја... Заједно су се вратили кући... И тако је девојчин отац пристао да своју ћерку уда за Исун Бошија... 

Друга прича носи наслов ЈАКАМИ или ЈА-ГАМИ-ХИМЕ... Била је то прелепа принцеза из Јапана... Живела је у провинцији Иноба у близини Изума... Њом је желело да се ожени чак 80 браће великог јунака Окунинушија... И тако једнога дана браћа на путу сретоше одраног зеца у ранама, који их замоли за помоћ... Но браћа му окрутно рекоше да се окупа у сланој морској води и да затим осуши тело на ветру... Јадни рањави зец послуша њихов савет и много се напати... Затим је зец срео Окунинушија... Он се сажали на зеца и рече му да се окупа у слатководној речној води и да се затим уваља у полен биљке кама... Зец уради тако и ране му се одмах зацелише... И најзад зец који је уствари био једно од јапанских божанстава, откри предсказање Окунинушију да ће он добити руку прелепе принцезе Јаками... 


четвртак, 10. децембар 2015.

У ЧАСТ НОВЕ ГОДИНЕ...



У част Нове године заплесаће јапанско божанство среће ДАИКОКУ.. 
Носиће на својим леђима препуну врећу пиринча у зрну, тај симбол имућности и благостања... 
За појасом ће носити заденут мали чаробни маљ којим ће нама људима испуњавати жеље...
Из маља ће се просипати метални златни новчићи када  га ДАИКОКУ протресе... 
Он заштитник пољопривреде и земљорадње...
Стараће се и наредне године о плодности нашег земљишта...
И биће благонаклон нарочито према свој деци...
Бог благостања ДАИКОКУ стараће се о подмиривању наших основних животних потреба...
Он који седи или стоји на две препуне бале пиринча, које не могу никад да поглођу прождрљиви пацови...
Јер божанство среће ДАИКОКУ је толико имућно да се на глодаре и не обазире...

ЂУРОЂИН божанство доброга знамења и среће, обећава  нам срећну и дуговечну старост...
Он носи штап за који је привезана књига, а покаткад је то и исписан свитак са свеколиком мудрошћу света...
Он љубитељ пиринчаног вина у пратњи чапље, корњаче и јелена - тих симбола дуговечности...

И нека нам ова Нова 2016-а година буде у знаку јелена симбола среће...

среда, 9. децембар 2015.

ЈИН И ЈАНГ...



Пронаћи свој Тао... 
Свој Пут... 
Који опет узвишена јапанска богиња сунца АМАТЕРАСУ треба да учини блиставим...
Која треба да тај Пут преплави сунчевом светлошћу...
И која треба да поврати светлост на мој Пут...

Канали за наводњавање, као да су пресушили...
Моја пиринчана поља су жедна...
Огледало пред којим се огледам упрљано јесте блатом...
Божури су успели да процветају усред ове зиме...
Хладим се лепезом од палминог лишћа, пошто ми је лепеза од птичјег перја украдена...

Пожелим да призовем 3 Звезде Среће:

ШОУ ЛАО бога дуговечности, 
ФУ ШЕН бога среће и 
ЧАИ ШЕН бога изобиља...

Дуговечности и бесмртности тражим на Путу под боровим дрветом, у друштву беле чапље и јелена, Ја дете са бресквом у руци...

Два принципа Ја и Ти...

Ја сам ЈИН женски принцип пун хладноће, таме, мекоће и земље...
Ја сам сеновита страна окомите планине...
Ја сам птица феникс...

Ти - Ти си ЈАНГ мушки принцип...
Ти си светлост, топлота, чврстина и небо...
Ти си осунчана страна стрме планине...
Ти си црвени змај...

уторак, 8. децембар 2015.

ПРИЗИВ СРЕЋЕ И БЛАГОСТАЊА...



Кога да призовем данас ако не богињу речитости ВАК и ту богињу САРАСВАТИ коју зову и ВОДЕНА... 
Њу богињу језика, уметности и учења, која је увек темперамента и лепа наша МАЈКА ВЕДА...
Њу која дарује плодност и мудрост земљи...
Њу која јаше на лабуду, а покаткад и на пауну...
Њу која седи на лотосовом цвету...
Њу која има 4 руке...
Њу богињу подучавања...

Или да призовем бога Сунца кога зову СУРЈА, који на својим грудима има тај симбол сунца - свастику... 
Њега који јесте блиставост...

Или да призовем све гласнике зоре, те младиће које зову АСВИНИ...

Или да призовем ШИВУ Плаво грло и његову шакти, његову снагу, његову стваралачку енергију са којом је у страсном загрљају и положају ЈАБ-ЈУМ...

Или да се окренем као мандала, као универзум - у круг... 

Или да призовем божанство тибетанско будистичко богињу звану ТАРА, ту звезду рођену из зрака плаве светлости, које је исијавало из ока једног БОДИСАТВЕ...
Њу самилост и доброту - Зелену Тару и Белу Тару...
Зелену Тару са плавим лотосовим цветом пуну самилости, благости и брижности...
Или Белу Тару пуну трансцедентног знања...

Или да узмем тољагу пуну снажног знања...

Или шкољку из које ври порекло живота...

Или да покренем точак двојаке моћи - стварања и уништавања...

Или да помиришем лотосов цвет тај симбол сунца...

Или да одморим под дрветом живота које изниче из пупка бога ВИШНУ...

Или да окупим на једно место свих 14 величанствених знамења: слона, бика, лава, месец, сунце, барјак, венац, вазу, океан, лотосово језеро, небеска станишта, пламен, блиставу гомилу драгуља и богињу среће и благостања ШРИ или ЛАКШМИ...


недеља, 6. децембар 2015.

МИ ТО...



Под жутом светлошћу излазећег Сунца 
и под жутим сјајем месечеве пуноће,
саморођени смо изронили Ми 
из вечности времена...

Ми који јесмо...
Ми који знамо... 
Ми моћни... 
Ми који одржавамо краљевство закона... 
Ми који све видимо...
Ми који смо постојаног ума... 
Ми који смо згрљени загрљајем, као божански заштитник са својом женском енергијом званом шакти...

Ми који смо као драго камење...
Ми којима су кости дијаманти...
Ми чије су очи плави сафири...
Ми чија је крв од црвеног рубина...
Ми из чије су мождине засијали смарагди...
Ми чије је месо сада кристал...
Ми од чијег јeзика створише се корали...
Ми чији су зуби бисери бели...

То Камадева бог љубави гори у нама, 
Онај који је рођен из Браминог срца...

То нас прати његова дружбеница 
Пожуда Рати богиња полне ватрене страсти...

То порив ка чињењу добра 
и праисконска жеља шушти у нама...

То ти постaде од Оца Бога Правде 
и Мајке богиње Вере...

То ти одапињеш стреле 
од шећерне трске 
украшене цвећем ка срцу, 
исто као онда када те 
Парвати молила за Шивино срце...

То ти  онда да се страсно заљубиш 
као Кришна у пастирицу младу Раду...

То Камадева пројаха са луком 
и стрелама на папагају...

субота, 5. децембар 2015.

БОГИЊА ТАРА...



Понављам како сам рођена из сузе онога кога називају Ченрезиг Ја богиња Тара...
И то је онај чудесни израз свих полоканих и проплаканих путева...
За мене нема расутог савршенства мудрости, јер Ја сам Онај који гледа бистрим очима...
И то је она уплашеност пред новим сутоном и сумаглицом света...
Мене коју су посекли сви мачеви света...
И то је она заборављеност што долази свакога јутра и сутра...
Понављам мене сасекоше као ону копрену незнања што сасецају љуто и немилосно...
И то је она песма времена још од познања безбројних светова и лотосових цветова...
Мене која тежи уједињењу два принципа...
И то је она строфа што се казује као сенка будућности тек неке на обзорју...
Њега кога зову Ганеша хиндуистички Бог мудрости и књижевности...
И то је она стара лутња и слутња кроз нирване и пустаре и самсаре њене..
И Ње коју зову Сарасвати Богиња науке и учења...
И то је она срж атома и безброј мисли што се отму попут пчелињег роја... 
Њу заштитницу уметности, науке и говорништва...
И то је она златна потка певања у покушају што се расипа у ноћну тмину ову...

петак, 4. децембар 2015.

ТЕБИ...



Теби вечна безгранична светлости свесилних премилина и радости свих похвала вапијем Ти: Сачувај ме од потапања у океан овосветског незнања...

Теби који си неисказани сјај пречистих немерљивих висина и радовање свечудесних преславних песама пружам Ти овај ружичасти лотосов цвет...

Теби који си неописиво надвладао свако пријајање за световна добра...
Теби који си се издигао изнад овосветског незнања...
Теби који си безнадежнима показао Пут просветљења вапим: Дај ми утешења...

Теби чија десница благосиља неустаршивим знаком доброг знамења кличем: Велики си заштитниче Универзума...

Теби узвикујем у унутрашњој борби овој, облагодати ову празнину у мени и изранављено тело неисцрпном мудрошћу сачувај да ти и даље кличем: Алилуја! Алилуја! Алилуја!...

четвртак, 3. децембар 2015.

БОЛ...



Бол којим жежем сваку строфу 
у залуталој мисли неумољивог 
осећања и суза невољника као 
простор озрачен неописивом 
бесконачношћу замуклих утеха 
сваке нове боли...

То одрицање сневесело заспало 
у сновима богзна како испразног 
понављања праузрока без 
ослонца по вијугавом друму и 
ћутање као најједноставнији обрис 
тишине...

А душа као спужва покидана 
кроз меланхолије без месечевог 
сјаја унутар космичких 
доживљаја који звиждуком 
јарости бол милосно троши 
ту где унутрашњост кроз самотно 
бдење још увек неизмерно боли...

среда, 2. децембар 2015.

У ВЕЧЕРЊОЈ СУМАГЛИЦИ...



У вечерњој сумаглици 
вуку се плави колутови 
и повијени вратови на 
заходу тамо где још
музика надјачава ону 
необасјану страну Месеца...

Очарање више не живи 
у мирном обрису 
изливене мисли и 
изувене ципеле су, а ни 
реч милостива да се 
просеје кроз решетку
сасвим ваљано...

Време задимљено одмиче 
као у предању старог 
наратора тамо где 
страшни издисаји по 
бескрајном кругу вечнога 
трага једва памте онај
искричави пламен...

Немилосрдне су мрачнине 
и помрчине што се простиру 
по врховима брда  и срж је 
битисања незнана и даље
слепа од својих даљина...

И као да још несагласје 
неко залута без сјајног 
развејавања у души 
отежалог крила што га 
плаветнила зрак у 
ништавило далеких острва 
још безброј пута дахом 
ноћи разнесе...

Трулеж јесења гризе сан 
и страх, док остаје 
празно ћутање бистрих 
алузија на оно сутра
у вечерњој сумаглици...