BLOKADA...

Blokada Poezije od vajkada se nazivala - genocidom... Poezija valjda još poslednju važnu reč ima na zemlji ovoj kroz koju ona na vitalna zrnca suštine i nekog smisla ukazuje, pokazuje i pesničkim slikama prikazuje nama ljudima... I nisu li još davno uočili važnost Poezije kao prvog i poslednjeg pokretača zvanog - jedina valjana i ispravna smislenost ljudskog života...U najdubljem korenu svakog ljudskog bića, pesnik pronalazi ono more ničim izrecivog bola...Postoje ljudi koji nikada nisu umeli da razgovaraju sa ostalim ljudima, i nekim drugačijim svetom od sebe, i te ljude koji su jedino uspevali da razgovaraju sami sa sobom, prozvali su jednom davno - pesnicima..Koji to Pesnik bude hrabar da ispiše svoju veliku zbirku zaborava.... Da li Pesnik samo onaj, koji nikada sadašnjem trenutku nije mogao pripasti, već samo prošlosti slavnoj ili budućnosti nekoj tamnoj... Ili možda pak onaj Pesnik, koji u bunilu vlastitog prigušenja sve ređe pronalazi reči za pesničku sliku zaborava... Ili Pesnik pretučen u sebi, sa zaostakom valjanih rima pred zaboravom koji se utiša kao prolećna kiša...Idem u nove pobede, samo putem nove pobede...I tako kad bacim pogled preko ramena, pa se malo zagledim u prošlo vreme (vreme prošlo), shvatim da sam pogrešne stvari volela (ljubila), pa onda krenem napred i dalje u budućnost i kažem - kako bez svih tih stvari suvišnih i malih, čovek itekako zna i ume da živi... Kome su danas sve te sitne bespotrebne stvari ustvari potrebne???...U dokolici cedim svaku minutu... jer doći se vreme kada od posla neću moći podići glavu... i u tom ceđenju prosto uživam... Zatim se isceđenim sokovima sladim... Slatko, pa mi prija...Zar Vam se ponekad ne učini koliko su uskogrude sve te izjave... Meni se to opet učinilo juče... No, ovoga puta sam opreznija, lukavija, pametnija - kako god to nazvali... I jeste i nije bitno... Zavisi od jednog faktora... Samo da nije od traktora...Lepo je ovaj prohladan i kišan dan, započeti jednom dobrom partijom i pobedom - zna se...

Ostaci neizmerne lepote silina majskih vetrova i kiša u sveglasje tišine potapa ujednačeno sve, kada ni ljubav više nije samožrtvena, a bogomdarovana sloboda najedanput se učini naivnom pričom, bez rečitosti što pokreće tugu...

JA NE VOLIM...

Ja ne volim brze i hladne vode... Ja volim toplo i osunčano more...I kao što nas ovaj veliko poučni Život i uči postoje teške, opasne i nelagoden vode niz koje pesničke duše niti mogu, a niti žele da ikad brode... Pa, tako svako pronađe onu vrstu vode, gde mu je najtoplije i najbezbednije da zapliva u carstvo tišine i slobode...Svet poezije jeste mnogo prijemčiviji mojoj neukoj duši i po vodama poezije nekako se slobodnije moje srce pušta i pliva hrabro kroz stihova carstvo slobode...Proučavajući živote nekih lepih i uspešnih ljudi, dođem do zaključka da su mnogo promašili i to neverovatno mnogo... Zašto je to tako???... Eto, Sofija Loren odbila onakvog dasu Keri Granta, zbog onog "tupavka" Pontija kome se čak dva puta vraćala... Da li je ta lepa žena doista bila i nesrećna i promašena???...Ovi naši vidljivi svetovi nikad nisu bili dovoljni da pruže Pesniku ništa sem omraza i licemernih nadzora... A Pesnici ti najčistiji stvorovi, nikad kolebljivi i sirovi, ali ni surovi, poglede su osvrtali u nebesko znamenje, u oblake i kišne đerdane... Oči su napajali sunčevom svetlošću svakog proleća i leta... Ukorenili su svoje stope u podzemne žile drveća, šume, potoke i planinske reke... Ujednačili su dah svoj sa kamenom i srce svoje... Ugađali su jedino Pesmi, pčeli, leptiru i cvetu, a nikad dosadnom svetu...Mi neuki, oslušnimo onaj pesnički stih, onu strofu, značenje i vrednost što ishodi iskričavo iz te jedne slabašne trske što je poništavajući vetrovi tek zanjišu u svako zlo doba... tu jednostavnost smislenog mudrovanja i odlučnosti bez pardona... taj razgovor preliven u plave vekove neke buduće, a nikad ove sadašnje... tu sposobnost doživljaja istinitog... tu svesnost najljućih ljudskih okršaja u proleće zahuktalo... taj svojevrsni valcer na oblacima od guščijeg perja... tu skladnost prosutih utisaka po livadi osećanja... taj cvrkut prepelica i fazana...Jedna od velikih tajni Svemira, jeste kada nekoga učini pesnikom mudrim... To i takvo zemlji podareno pesničko biće, i neke više hemisfere kao da jesu zaogrnule iskričavim darom reči i kao da toj preuzvišenoj zahvalnosti i pesnik put kosmičke tame stihovima stupa... I kao drugačije zrnce prašine u energetsko polje prostora bačeno istupa, gde umire i gde se iznova rađa po bilion puta...Mnoštvo trenutaka tišine, u kojima Pesnik ispoljavanjem svoga najtananijeg stiha, kao da započinje samo razapinjanje suštine mnogih Života... To je opet ona ispoljena pesnička divota pre samoga početka u još nezahvaćenim dubinama iskričavog stvaralačkog srca...Najveličanstvenije građevine života čovek upravo požrtvovano izgradi podižući sve svoje poraze do veličine neprolazne večne slave...Možda odluke koje mi u naše ime donosimo za naše posmatrače i nisu baš najbolje, no ipak treba dobro znati i tek uzgred i verovati da su ove naše sadašnje odluke za nas same ipak nešto trenutno najbolje...

KOSMOS...

I Kosmos jeste onaj prazan nesagledan prostor u kome tako toga mnogo živi, okreće se, kreće i postoji... A kad izgovorim Kosmos, isto je kao i da kažem - Čovek... 

Život počesto može da bude ona vrsta čuklja, koji ukoliko više ispravljate, on se sve više tom ispravljanju i opire, a možda i sve nebitno i nevažno oko sebe na taj način i potire... Nema veće i jače jačine od neprikosnovene zatrpane tišine kojom pesma bez muzike i reči leti... Obilaskom nekih novih ostrva, čovek naprosto otkriva najlepši deo svoga sna o samome sebi... pa zato budite turistički vodič svom sopstvenom Životu... Pogađali su krivim lukovima moja nejaka pleća, pa zato ja sad tako dobro svaku reč vešto pogađam... Moji nekadašnji snovi biše jedno vreme u zaleđenom agregatnom stanju... No sada su u tečnom stanju, a polagano idu da pređu i u gasovito stanje... Kroz Život treba biti tvrdoglav za medalju zlatnu: eto ja priznajem, tvrdoglava sam za medalju i to zlatnu... Živimo u vreme i u doba, gde je merilo prijateljstva dobro ispisan CV... Retki su i to sve ređi Ljudi sa kojima ja i mogu o nečemu pametnom da opepelim... Počela je ona divna faza mog najlepšeg osamljivanja a sve razad očuvanja unutrašnjeg balansa i mira - daleko od priča ispraznih i tračeva raznih... Pa, tako i na poslu volim sama da ispijam svoju jednu od dve kafe u prvih 5 radnih dana... Meni je davno sve razmereno, pa eto da im dodam još koji razlog više... Prijatelj ostaje samo onaj ko ti beše i prijatelj dok si možda kao beskućnik ili siroti dživdžan neki ležao negde gladan ispod grbave tužne breze...I tako vraćam se na onu proverenu staru tvrdnju svoju koja kaže: bolje umeti, nego imati... I tako sam ja sa ovo malo - napravila kad bolje razmislim mnogo... I da se više nikad i ne upitam: a šta bih sve napravila da imam ko neki - previše...

ISKRA ŽIVA...

Pesnik svoje srce celo dade pčeli, kamenu, suncu i cvetu... Pesnik sve učini da sebe nikada ne podari pokvarenom svetu... Pesnik sebe i dalje daje za kap kiše, za dugu na nebu, za behar u kosi, za vetar u leđa, za cvrkut dživdžana... Dobar Čovek je najvredniji dar... dobar čovek ne može da se kao pesma napiše, niti da se stihovima opiše... još manje da se kao najčitanija knjiga pročita... dobar čovek teži više i od najuzvišenije reči... dobar čovek vredi više od svega što promiče po zemlji živo...Ja i dalje samo proveravam i vežbam da mi kojim slučajem sva ona moja najdivnija čuvstva nisu totalno uništena ili otupela ili ne daj bože satrvena i ubijena... Biće da još na dnu moga srca čistog tinja neugasiva Iskra Živa...Pokušavam ispod pokorice zelenih trava da pronađem ovo poetično zrnce isitnjenih reči ispod jastuka vlastitog zaborava... U precvetalim grozdovima bagrema belog bez pčela koje više tu ne zuje i ne lete... I u dživdžanima skakutavim po granama otrebljene trešnje pred odocnelo zrenje... U slapovima petrolej zelene reke i njene prazne i hladne pritoke... U nebesima plavljim i od prezrele šljive avgustovske... A svagda samo nađem prašine i sporadičnog smrada što mi oštrinom mirisa nosnice zapara... I Sunce u inat kapima majske kiše... U prkos oblacima što jure i vetru što ih goni u prekom smeru... I mirisnim lepezama u visokim krošnjama kestena... I livadama što džikljaju kao pred letnje klanje u one sparne dane... I žutom cveću čije ime i ne znam, ali koje prepoznajem... I bulkama rumenim ukraj puta... I svom tom livadskom cveću i travama maja... I pesmama ptica... I lavežu pasa... I kamenu sraslom sa bršljanom ili koprivom... Još na vreme treba shvatiti da su i neki ljudi poput lakova... Neki se lako nanose... neki se teško suše... neki se teško acetonom ukljanjaju... neki ostavljaju trag i nakon ukljanjanja... neki su lepi po bojama... neki su lepi po mirisu... neki su oštri po mirisu... neki imaju sjaja... neki imaju šljokice... neki su providni... neki su bledi... neki su jaki... neki su upečatljivi... to vam je tako: i ljudi su lakovi i lakovi su ljudi... Inspiracija sa istraživačkim pogledom u očima, kao da svagdašnje ohrabrenje pokreće, samo snagom svog unutrašnjeg umnog točka...

ВИШЕ НЕЋУ...

Више нећу допустити да затрпаш 

моје тишине под страћаром ових

мојих срушених снова и ту где

лажно пробуђену страст пустићу 

ја нека још покаткад дотакне онај

понор свих оних сиротих обећања, 

да више нећу спознати како то значи 

не бити сама и више нећу под знојем 

празног смисла и твога руменог 

лица ослушкивати звуке, што под 

туђом трешњом распуклом клече и 

речи свеле под теретом мрења, 

уместо врела храбро ћу сместити 

у укочени лелек и прљаво ћу 

мрети под каменон свога бола и 

пустићу још само бескрајности 

умиреног свога бића да 

фијуком ветра располути орлу крила, 

јер више нећу залуд певати у 

предвечерје окрњеног надахнућа, 

а нити тишинама заграктати са 

утробом умртвљеног бола и нећу 

клецати при дисању, залуд се 

враћајући писању више нећу... 

ZAKLJUČAK...

Ja potpuno shvatam zašto nešto uradim ili ne uradim, po onoj lepoj izreci: "Shvatite zašto radite neke stvari"... Još odavno ja sam shvatila i na svojoj vlastitoj koži platila i pretplatila, a da li ste i Vi???...

Ako je verovati izreci koja kaže da "pokatkad upadamo u nemirne vode, ne da bismo se tamo udavili, već da bi se pročistili", ipak mislim da je bacanje mog preosetljivog bića u te nemirne vode ipak predugo trajalo, tako da je konačno svanuo dan, a i čas da ja više neću da dozvolim bilo kome ili bilo čemu da me i dalje bez mog pristanka baca u te tzv. "nemirne vode"... A ko voli da se kroz taj surovi ispit čisti ili kali, neka izvoli i dalje... Ja neću ni mrvu dalje!!!...

Zaključak na kraju divnog dana: sve treba dovesti u ravnotežu, pa i bol...

Provući iskru svetla, kroz okamenjene ostatke iglenih ušiju, lukavo providno i bez podozrenja, dok samo oko nemog posmatrača, i ne čuje još jedan dotok šaputavog svetlosnog snopa... Odlučna sumnja u skriveni nemi efekat svih tih optičkih čudesa, kaže da oni i dalje dovoljno važe za mišićave i snažne... Milion kišnih pohvala, nasumice pomera graničnu vrednost nebeskih svetlucavih podstanica... To je ta ravnoteža duha unutar vazdušastih hemisfera, a iznad ove kaldrmisane i napuderisane preorane brazde...

A kada reč otvori još jednu sadašnju prohodnost, zanimljivo ispod oba oka, biće to kao da možda više i nema nameru da kućnu prašinu sa svojih okorelih dlanova, striže i briše... U nepoznatom pronalaženju iznad svih slanih površinksih voda, kao da nezamislivo reč isparava u prvim jutarnjim kišnim kapima... I shvatiti ishod reči, bez sličnosti sa ostatkom sveta, kao da i jeste da se svaka najmanja sličnost uključi i uključuje... Moć današnje energetske mere, usredsređeno vijuga krivudavom rečeničnom udolinom, nešto poput eliminisanog presporog tužnog puža...Kroz obrise noćnih modrina i danas opet postane sve žubor reči kroz glasnost i jasnost, u tom zaturenom blesku malih ponoćnih tmina i tišina...

Nečujni šapati pomeraju granice svih onih združenih suglasnika, ali više ne tako sposobnih da dopišu i preostalih 5 samoglasnika... U razjašnjenju neponovljive grčevite, ali ne i uzbudljive grimase, sporedna eliminacija trenutka, kao da još uvek mora da usmeri reč u stenu... A čitava bezizražajna svita te raspletenosti minulog trenutka, kao da upravo jeste ona koju može jedino da duboko zamisli, ništa drugo nego do zaprepašćenje od jednog ljudskog urlika...

Danas nešto manje i slabašnije reči, pročitane doslovno u pretplati, u nejasnoj iskrenosti svog tog bliskog strahopoštovanja, kao hladna prva jutarnja probuđena kafa, u dalekoj proizvoljnosti, baš kao da kroz vertikalu, osmatraju svetlucave kosmičke iskričave oči... I posmatrani okamenjeni trenutak, kao da opet zahteva tu neku nestalno plavetnu iskru, pred pitanjem nepotrebnog nalaženja u smanjena videla, opet tek zamrznuta... I kao bez svitanja, gde razumnost kroz tirkizno plave pokrivače, za trenutak, kao da nazuva svoje hladne pokrivače, u tom tajanstevnom trijumfu tvrdokornog leda...

I što više mislim sve više shvatam da to tako biva... Čim se u glavi dogodi ta prava ideja, onda tom čoveku odjednom nešto klikne... Prosto mu neki novi dan svane... I mrak sa oka mu spadne... Pa sve lepše vidi... E meni se to desilo - pa ne mogu da ne pišem o toj ideji... Pa sve mislim i u mislima se divim... Dobro jutro...

Kako da Čovek valjano spozna, pre nego što ikome izgovori, a da ne pogreši i nikad ne zažali - pitajući se povazdan - da li je ideja (ta misao) začeta i rođena s jutra u glavi, ona iskrena, bezazlena i prava???... 

I kad bih pokušala nabrojati šta mi je sve dosadilo i dodijalo - mislim da bih istog časa zagušila svu raspoloživu memoriju... Zato je najbolje sve to preskočiti (jer ionako se to dobro zna, oseća i prepoznaje) - zašto snagu rasipati i gubiti... Zar nije bolje odabrati jednu jedinu stvar (koju iznad svega voliš) i verno joj služiti... I sa njom se kroz čitav život odano družiti... Zna se - uz muziku i život postaje duži...

НАСРЕД ОСАМЕ ОВЕ...

Вечерас трепти ваздух насред осаме ове, 

ту где јецаји пригушене самоће по језеру 

моје душе ћуте, та пустош као сабласно 

време ходи у суровом одумирању, само у 

ономе што смо именовали као задњи 

издисај љубави никад тако назване и то 

као да пролазност немилих часова дана 

уз све чаше бескрајне чежње, ту сада 

већ утопљеним чежњама пркосе и у инат 

ноћи младог Месеца, без светова у свом 

оном смежураном пламену распукле 

страсти некад назвате по нама, добија 

нови прамен трулих угриза осаме, сада

када не слутим ни једне врелине икад више, 

то све јесте онај горки окус старих наших 

неизмрно снуждених мрења, са оних 

никад не откривених врела и трпљења...

PEVAM TI SVIRAJ...

Srećno neko novo leto 2015

Idemo na Jonsko toplo more

Cvetove mediterana disaćemo

Imaćemo veličanstvene izlete

Letećemo okom preko žive Etne

Imaćemo tamo neopisive sreće

Ješćemo specijalitete na pesku

Avanture letnje, muzike i sunca...

Kružno propuštanje bola, ozbiljno opipava puls moje današnje izdržljivosti, sa onim naletom lične radoznalosti, pri kome samo taj i takav bol, te neke naivne tačnosti, kao da iznenada opet bol moj pretvori u vodeni tok svih ovih reči...Obično i dosledno, bol kao da izbaci na površinu sve one vredne odgovore, baš genijalnih mogućnosti, bez imalo zlokobnih upadica, što sa moje crte uvek treba da beže... i bol iznad svega, treba stručno prouzrokovati na vlastitu dobit i tako ga kamenom čiodom pričvrstiti uz raznorazne ništarije belosvetske...U savršentsvu svoga bola, s očiglednom nevericom teškom, posmatram kroz jedno oko, sve današnje opise reske, sada već dovoljno tupe i daleke, da bi bili smešteni u potope kišnih zaborava...Isprobaću i danas izdržljivost svoga bola, srećna što mogu da utopim u bol sva svoja slova...I kada se moja reč presamiti od svog bola, zgrčenom snagom volje i bez tračka elegancije, izgledaće kao smzotina strahote ili bolje rečeno, kao crkotina životinjska, neverovatno otežanih pokreta, pa čak i u nemogućnosti da se od živog bola negde već stropošta, mesto još jedne iskopane nove dnevne izrečene reči...Otvoren bol uglavnom dobro dođe i to posle nekoliko kišnih dana, jer upravo bol uz i niz kičmu, sve nekako preživi i podnese...Proždrljivost jeste kao bolna kuga... Svuda vreba i svoj naivni plen čeka...Ja se doista vrlo retko žalim na bol, ali ovog puta pritislo...Kakav veličanstveni bol, od koga pred mojim očima svetlucaju munje iskričave...Sa najvećom nemogućom zahvalnošću, kao da upravo danas, pardon - sada, prihvatam združenu vrednost svog tog pulsirajućeg bola, na dnu svoga kičmenog stuba...Najveća sreća ogleda se u poricanju i odricanju svoga vlastitoga bića... Ko nije isprobao neka proba... Zapanjiće se koliko je lepo... I uopšte nije slepo...Pevam ti sviraj...

KAD DIRNU...

Kad dirnu u moje parče prostora, onda odvrnem do punog gasa sve svoje zapušene stvaralačke stilske figure, pa tako krenu reči snagom sabijene pare da šište kroz sve vagone... Ćihu, ćihu, ćihuhu...U rukama kukavica oružje svetlo nikad neće biti ni časno, a još manje sveto...

Nema više pardona u životu ni pred kim i ni pred čim... Nema uzmicanja... Nema povlačenja... Naprosto, boj ljuti mora da se bije, i mnogo znoja da se prolije, no vlastita bitka kao i uvek mora da se časno dobije...

Prosto i jednostavno: zapanjujuće možda i jesta, ali postoje ljudi koji nadilaze sve vaše obrasce i šablone, pa taman da moraju večno ovako ići mimo sav ostali "divni" taj vaš svet... Samo nas gledajte, ološi...

Uz neki osećaj osnažene stvaralačke živosti, okrećem mislene obrise noći u sadašnjem vremenu, unapred razmišljajući o svemu što bi se moglo sada reći, a sa tako mnogo i prilično tačnih odeljaka... Razmišljam o smrznutim proračunima preoblikovane energije noći, u tom velikom beskrajnom talasu snage, da i preko kamene skorele brazde, još jednom precizno upotrebim reč, na način posve najneobičniji, a kao još jedan mali izraz sadašnje motivisanosti da grom zapara sigurnost nad horizontom modro plavih voda...

Plava svetlost reflektovana od oštrine pogleda, kao da jeste preplavila taj mirni znatiželjni sadašnji trenutak, tamo na površinskom kopu svoje snage, da misao obrati pažnju na potvrdi prigovor unutrašnjeg glasa savesti, koji je dovoljne sličnosti sa nekadašnjom živom ranom, što iz svog unutrašnjeg voznog arsenala, kao kroz pomeranje zaborava traži tišinu i to upravo tamo gde severni ledeni vetar, zapravo više ne poznaje mehanizam neophodan za pokretanje jedne kamene vetrenjače...

Niotkuda navučeni kišni oblaci tamno sivi, kao da sugerišu čistu ozbiljnost i misao snažnu, u to ništa poznat i staromodan sadašnji trenutak, što smešten traži odsjaj, među sazvežđem treperave večernje komete... U kosmičkom odredištu, negde tik uz prašnjavu strminu planinari kosmičko kamenje... No, posle nešto manje od kockaste stene, polovični odrazi bljensuše nad jezerskom vodom unutar mesečevog kratera... Dobro mahanje nad liticom samo jednog sunčevog zraka i grebena, izdvoji se nešto pre pojačanog mraka... Sadašnji trenutak, kao da ometa reč u misaonom osmatranju, čiji je okret ka uglu jasnosti, dovoljan da grančicu otkine bez šuma... Žuto korenje kaljavog tla, pokriće moguće postojanje kamenog leptira, rešenog da zbuni nelogičnost ničim do neuklopljivom rečju sadašnjeg trenutka...

ČUĐENJE NAD ISTINOM U SVEMU...

Kako je to doista tužno, ali i ružno, ukoliko sa nekim pričamo samo zbog njegove navodne lepote... I šta još posve zadivljujućeg ima u svemu tome???... Mogla bi da ima ta neka velika priupitanost, zapitanost, razmišlajnje tek uzgredno... No, koliko praznine i neke šupljine... Ni duha, ni duše... O, beskorisne čvoruge ljudske...

Horizont istopljene prošlosti, za trenutak pažljivo naoštrene reči, pucketa plavim prstima i kao da polagano tek klimnu glavom, uspravno i snažno... Mehanizam tog trenutka kao da aktivira još jedan pljusak kiše, čiji tok iz niotkud uglađeni vetar doziva... Tišina unutar upitanosti tog trenutka... A horizont sa ogromnim optimizmom, kao da ispusti pucketanje u hladnoću... 

Postojanje tog trenutka uz područje u orbiti kosmičkog jezgra jezera, kao da neizmernom silinom horizont kišama umiva...Čuđenje nad istinom u svemu, nije radoznalost prisustva najmanje kapi kiše, gde samouverenost dodaje osmehe neopterećeno obrušene na raskvašenu zemlju, sa svom detaljnom lakoćom usnule nesigurnosti, kao zaustavljene ozbiljnosti i čaršijske lucidnosti...

Zahvaljujem steni što brzinom svetlosti iznenadno otvara jednogrbe moje duševne oči... I tom trajanju preživelosti i žilavosti zapravo tek neke... I tom zavijanju vetra na zapadnoj strani brega... I blaženstvu najednom ugledanog jezera... I pravovremenoj rešenosti pred ogromnom snagom muzike... I šapatu neverovatne kapi kiše na pomolu u još jedan svetli dan... I čežnji ostavljenoj pred predelom što ga bez razlike jedino klešu čudesa i gromovi... I misli neprimećenoj tek do sad... I nevidljivom tragu tišine... I sigurnosti što pešači preko plave vode... I odlučnom zaokretu i verovatnoći da i ova j dan treba da zazvuči kao lagano očekivani trenutak...I tako dalje...

NA OVAJ DAN...

Počesto ljudima kao da nisu nužne blizine da bi kroz bližnje spoznaje došli do ciljanog zaključka... 

Veoma počesto ljudima se mnogo lepše i lakše, zaključak da uočiti sa dovoljno propisne i propisane distance...

Ignorisanje emocija kroz život ovozemaljski (doduše ne baš svih), jeste jedan od preduslova da se konačno dosegne samo ono bestežinsko energetsko oslobođenje...

Priupitate li se i vi pokatkad: gde sve one "emocije" od juče, nestadoše baš danas???...

Grmljavina jeste najlepša muzika vazdušastih sfera...

Dobre stvari, pa i vremena, a reklo bi se i ljudi, dolaze i nailaze samo onima koji umeju da kroz čekanje života, takve i prepoznaju...

I život će nam postati zanimljiv upravo onda kada shvatimo da upravo jesmo kraljevi u svom malom ličnom unutrašnjem carstvu...

Život nas takođe uči da zube treba bez bojazni pokazivati, a po potrebi i gristi...

Jedno u životu treba znati: oni sa kojima smo veoma teško izlazili nekada na kraj, jesu upravo samo oni sa kojima nikada nismo imali ni početak...

U podmornici tišine skrita reč sa nebesa što zaroni, lokaciju svoju smislenu pronalazi, tamo gde retko zaćuti i morska struja, što hladnoćom svojom manje pevljiva slova, skoro pa samouvereno i modrinom svojih dubina razliva...

I zašto li izbegavam da (pre nego pogled prašnjav uprem u nebeske visote i čistote) napravim bar jedan mali misleni salto i tako preskočim sve ono što je tako očigledno iritantno...

Svaki novi dan započinje i opet se iznova rađa, upravo iz posve jednog malog razloga tajanstvenog - da svelepotom svih svojih probuđenih prirodnih reči i slova, omogući svakom biću što diše (bez razlike ume li da piše), da na jedan iskričavi treptaj zastane i oslušne, muziku svih onih prirodnih bistrih rosa, potoka i voda...

Za današnji misaoni proces uopšte nije potreban govor, jer i u nemosti tišine, reč progovara gromoglasno i jasno i to upravo onako da je čuju i najudaljenije svemirske daljine...

Mali čovek može da živi u malom selu, u možda izbledelim i jeftinim pantalonama, ali to ne znači da ne može da osmisli neku veliku misao ili ideju...

U prvoj polovini života (u prvom poluvremenu) prihvatala sam za sagovornike mnoge ljude (gotovo sve bez rezerve)... 

No, u drugoj polovini života (u drugom poluvremenu) reših da sve polagano od sebe što dalje proteram i oteram (pa taman i da se o bezgrešne i ogrešim)... 

U ovoj partiji (utakmici) životnoj posle dva istekla poluvremena, nema produžetaka...

Sunce u leđa i moja bicikla, za svaki dan dovoljno...

Svoje opekotine časno nosim, a zadobih ih radeći ono što najviše volim - vozeći biciklo...

I tako zatekoh sebe u jednoj nedoumici... Zar nije prava drskost komentarisati baš ono o čemu nisi upućen...

Za dobro raspoloženje preporučujem... Krajku hleba bela, 1 konzervu tunjevine, 2 struka mladog belog luka, isto toliko i crnog luka... Samo što luk treba dobro iseckati, posoliti, pouljiti i posirćetiti... Prijatno i 100% provereno...I desila se ta dugoočekivana kiša... 

Mogli su se čuti udari gromova u daljini i blizini... Sevale su i munje... Beše to jako dobar pljusak... Opralo se sve od te neke teške prašine... Sada je sve sveže i čisto... Obalci kišni jurili su tako preko brda... Ko zna dokle su sve stigli... No, važno da su svuda doneli svežinu i bistrinu...



2. maj 2014-e...

ВРЕМЕНУ...

Времену том тешком бремену, које није показало сву нашу срчану срж оном суштином искупљења и унутрашњег испуњења, које није довело ни до освећења и освешћења, које није обновило затроване изворе сатрвене правде, које није кушало капи слободе и ослобођења...

Времену затвореног безизлаза и несигурности, у преслатком нападу немоћи, кад неприметно унутрашње око бива затворено над тупим порицањем унутршњег непросвећења...

...

Времену без правилно постављене истине ствари, као кроз заборава тек добијене пеге, без радости и славља, као вечно зашло сунце без својих зрака, тама и магла са свих страна...

Времену без звука, у сазвежђу неизречених стихова, без самилости и са мноштвом страха, кад још једино ћутања било бије у нама, то непомичности бреме угашеним снагама као кратер згасли још бдије над нама...

Времену...

КЛИЦЕ...

Клице наше неизречености још неоткривене са пригушеним тоном играју против разума и против савести и сада у нама, а ми више не припадамо под исто стабло привлачних сила и тако разнолико проповедамо формулу лажне среће, а у ствари ми смо у слободи новостеченој пространији него што доиста јесмо и нема потребе више додавати већ избледеле идентичности...

Сама ћу скупити симболично изливене туге и засноваћу још једну унапред срочену неодређену патњу и развићу је под сунцем овога неба без усиљене покорности и бићу још нешто у ничему и размутићу жуманце њене последње почасти, само онда када окренем леђа и одем без гласа и трага и знака...

Мој пораз надвисиће лет изнад кукавичјег гнезда, тамо где срушише начела људи узрочници мога бола и безвредна су им сједињења као и понижења, кад ни повратка ни места нема и ја не постојим и не чиним тај племенити двиг, па скупљено без речи тек заспим у суштини узвишеног напредног очаја...

Пропустићу слепило туге за сваку годину унапред исписану у необичној игри речи и без одговарања и изручити живот у смрт, па тако пребацити израз страшан у криви безизраз непостојања и без покорице крваве свирепо приковати ексерима сате и сумаглице дуге...

Нећу се рањавати и нећу осећати више сву ту безначајност у изненађењу, кад ме све ово ућутка и затрпа изван мога ја, а ход ми постане несхватљиво кратак и једнообразан, а ја кроз оборене тишине лет не одбрусим, па ни безобразну реч у невреме или лоше време...

Мириси безнадежни су постали за мене и бестежинско стање не придаје значај оном размишљању, када плавет буде омлаћена као један преостали тврди орах, па тако без постојања уследиће сва она наказна уверења и непоправљиво празна убеђења, ту где нема бистрог тока, а ни свеприсутног свевидећег ока, ни хучног потока... 

TEČNO I BEZ PODOZRENJA...

Tečno i bez podozrenja, puštam da u meni srastaju sve te reči, što zrače tišinu brižljivo biranog bezdana gromoglasne zvučnosti, što usidreno sasvim omalenim talasima kao na trenutak da progovore, bez upotrebe mišljenja namirisanog sumnjom, ali samo onoliko koliko trudno pretvaranje pruža mogućnost delimičnog shvatanja, gotovo bez prava na slučaj na rubu pučine, prigušene upravo pokušajem dvaput jače reči, posve drugačije od kišovitog dana, ispraznog i ispranog nanosima taštine i blistave tišine...

Priprema za još jedno olakšanje retkosti tog filozofiranja, kao da oprema reč za ponovno pojednostavljenje, u kome doista postoji siromaštvo hira i nagoveštaj jedne trećine duha, u sećanjima obrisanih sa čela, u jednom tačnom smeru tog ispresecanog trzaja u mestu, gde milostivo proključa vreme, a bez prisustva autoriteta, pred još jednom mišlju izgladnelog zevanja u ozbiljnosti događaja ionako stabilno slabih ili slabo stabilnih...

Reč ko uvezana ceduljica i u ovaj dan kišni, po sopstvenoj filozofiji, poverljive veštine obraćanja, za nepunih 360 stepeni, pomalo slučajno i radoznalo, kao da podseća na smisao uzetog glasa, u licu bez snage, gde sjedinjeno sanja u obliku truda i kao da treba tek da otkrije neuredno strašnu divljinu predela, bez mogućnosti da pokrene današnji ukradeni točak...

VELIKO HVALA...

Ako postoji i zrnce neke smislene vrednosti i lepote, kada čovek nešto napiše i rekne, onda zaista VELIKO HVALA pokretačima i izazivačima svega toga...

Izmigoljim li se skoro uvek ispod odsečenosti još jednog ondašnjeg trenutka, kao bez trunke sumnje ili sa tek po nekom mrvom podozrenja zbog manjkavog ubeđenja, a sve bez osmeha i sa dozom svele zabrinutosti srećnog trenutka, pre nego što zakoračim u još jednu noć ništavila, obavezno prožetog kišom, što sipulja i pada kao bez prestanka i nestanka, a sve niz dugačke drumove stegnute prolećnom izmaglicom, onako kako samo ja umem - bez apsolutnog sluha...

Okamenjenim redosledom obične reči, prenesenog značenja, bez navlake i uvlake, kao pred zahtevnom opaskom prepoznatljive pakosti, doduše učtive i očekivane, bez bednog oduševljenja u onom parčetu kolača, kada treba još jednom zahvaliti, za dosadne kišne pejzaže, bez naročitog ubeđenja, a sve ukraj blatnjavog puteljka, a da ne pomislim koliko je doista sitno to što me uopšte ne vređa...

U zasebnosti svake kapi kišne, dostojno se prelama taj svetlucavi zvuk danas čujnog groma, kao u suprotnoj nejasnoći bespomoćnog prizora, pred tom glomaznom kolotečinom zvanog života, iz čije gužve sigurnost se rastače u novi krik ranjene ptice, ošinute tupošću antipatične mokrine i njene plave oštrine...

Krhkost jednog zrna staklaste prašine, u slepom gimnastičkom razgibavanju ili tumaranju, te sumorno kišne iskričave kapljice, bez izvesne celovitosti vredne, nije ni ovim izrazom po vrednosti izmerljivo, a to kao da jeste osmeh nepravedne krhkosti, u jednom od neveštih osluškivanja preglasnih noćnih kiša i njenih nebeskih glasnih plavih žica, i one osobene lagodnosti, pred otkrićem ne novog jutra, već još jednog staro novog velikog apsurda, kada je krhkost poletela sa svog životnog spruda...

Protrese te dan u kome se osećaš manje vredan, ako ne i apsolutno bedan... No, ipak sutra mora doći i onaj trenutak - kada će zasijati sunčev zrak i najaviti neko lepše, a valjda i bolje - postignuće...

Još jedna besmislena oštrina, te blažene arogancije nadasve meke, u beživotnom prikazu priče sa ruba svih očekivanja, ostade neprihvatljiva i danas, nešto nalik fijuku hladnog vetra, bez mrve mišljenja, u toj razdraženoj samilosti, gde još ne uspeva u izazivanju mudrosti, kao onomad kroz prozore klečećih prizora, dok negde rastapa i poslednje kapi jutrošnje čudesne kiše...

ДВЕ ГУГУТКЕ ЈУТРОС...

Време које је незаустављиво 

протекло мимо нас миљама 

неугасло, као две гугутке 

јутрос на жици, писане 

пред нашим развученим 

погледом, ко предговор без 

поговора, а ми смо ћутањима 

и слутњама тишине уживали 

пред цвркутом птица и већ 

отребљеним бехаром трешње, 

док је зеленило лиснато 

подрхтавало под налетом ветра, 

а Сунце оно од јуче - Оно се 

играло са бојом наших очију 

правећи од плавог зелено и опет 

као да смо удисали шетајући, 

дим из заложених кречана дуж 

хучне реке, која је жубором 

свежине журила да утекне у 

смирај корита оне веће реке, 

ту где још промичу априлски 

досадни дани у ћутању сливеном 

подно смисла разливеног у 

покошеним травама и пчелама 

не даривајући ни полен тек 

уцвалог цвећа...

ОДБРАНА ЉУБАВИ...

Одбрана љубави без вредности 

и равноправности, без слободе 

и без независности своје, кад 

љубав не зна да зна и не може да 

може, као у злопаћењу без циља, 

без штита  и заштићеног права,

у оружаној акцији то новим ударом

ратује, са блокадом своје базе, ту

где превазилазимо своје потребе, а

замисао о одбрани пред опасношћу

нове врсте опет би да поведе

оружани бој, а ми одједаред опет

смо несебични и пожртвовани

пред одбраном љубави ове као своје...  

РАСУТИ ВЕКОВИ...

Расути векови, које смо 

једномислено учврстили 

у питању незамисливо, 

једноставно и директно, 

враћајући се на разнолике 

гласове као саставни 

делови оне лепоте мелодије, 

узрастали смо без препреке, 

као мироносица и јеретик, 

у немогућности сапостојања, 

у најкраће изреченој молитви, 

приносећи сву ту красоту, 

ослоњени на претходна 

познања, ми што једногласно 

сричемо тај аутентични укус 

спутане слободе, препознати 

у пејзажу самодовљности своје, 

а суштински накалемљени 

на подударне супротности, као 

две пуке твари и две свеобухватне 

подврсте, препознатог Вечног Лика, 

сасвим неочекивано, проговорисмо 

о свакој ствари независни и 

божански сами, овде ко нигде 

другде, као заслепљени сведоци, 

где разлози више нису бројни...

АЛБАТРОСУ...

Разгртала сам осаме и равнила своју тугу, 

све док су ми сузне очи прилазиле сметљиво, 

а онда сам окренула бусен кад више ништа 

није могло по папиру шакама да испише песму...

Дозивам у хватању најстиднију сету, 

замукла од бола свога и одмах 

премештам лепљиву сузу неместо среће, 

коју гризем одједном једнако обилазећи 

око заборава...

На извору остављам читање, где 

одједном немам око сузно оно и 

питам трње неуко да ми објасни, 

на сваки начин ту дугачку нит бола, 

без речи док под каменом пребројимо 

пелин који опет у мени расте...