Ja potpuno shvatam zašto nešto uradim ili ne uradim, po onoj lepoj izreci: "Shvatite zašto radite neke stvari"... Još odavno ja sam shvatila i na svojoj vlastitoj koži platila i pretplatila, a da li ste i Vi???...
Ako je verovati izreci koja kaže da "pokatkad upadamo u nemirne vode, ne da bismo se tamo udavili, već da bi se pročistili", ipak mislim da je bacanje mog preosetljivog bića u te nemirne vode ipak predugo trajalo, tako da je konačno svanuo dan, a i čas da ja više neću da dozvolim bilo kome ili bilo čemu da me i dalje bez mog pristanka baca u te tzv. "nemirne vode"... A ko voli da se kroz taj surovi ispit čisti ili kali, neka izvoli i dalje... Ja neću ni mrvu dalje!!!...
Zaključak na kraju divnog dana: sve treba dovesti u ravnotežu, pa i bol...
Provući iskru svetla, kroz okamenjene ostatke iglenih ušiju, lukavo providno i bez podozrenja, dok samo oko nemog posmatrača, i ne čuje još jedan dotok šaputavog svetlosnog snopa... Odlučna sumnja u skriveni nemi efekat svih tih optičkih čudesa, kaže da oni i dalje dovoljno važe za mišićave i snažne... Milion kišnih pohvala, nasumice pomera graničnu vrednost nebeskih svetlucavih podstanica... To je ta ravnoteža duha unutar vazdušastih hemisfera, a iznad ove kaldrmisane i napuderisane preorane brazde...
A kada reč otvori još jednu sadašnju prohodnost, zanimljivo ispod oba oka, biće to kao da možda više i nema nameru da kućnu prašinu sa svojih okorelih dlanova, striže i briše... U nepoznatom pronalaženju iznad svih slanih površinksih voda, kao da nezamislivo reč isparava u prvim jutarnjim kišnim kapima... I shvatiti ishod reči, bez sličnosti sa ostatkom sveta, kao da i jeste da se svaka najmanja sličnost uključi i uključuje... Moć današnje energetske mere, usredsređeno vijuga krivudavom rečeničnom udolinom, nešto poput eliminisanog presporog tužnog puža...Kroz obrise noćnih modrina i danas opet postane sve žubor reči kroz glasnost i jasnost, u tom zaturenom blesku malih ponoćnih tmina i tišina...
Nečujni šapati pomeraju granice svih onih združenih suglasnika, ali više ne tako sposobnih da dopišu i preostalih 5 samoglasnika... U razjašnjenju neponovljive grčevite, ali ne i uzbudljive grimase, sporedna eliminacija trenutka, kao da još uvek mora da usmeri reč u stenu... A čitava bezizražajna svita te raspletenosti minulog trenutka, kao da upravo jeste ona koju može jedino da duboko zamisli, ništa drugo nego do zaprepašćenje od jednog ljudskog urlika...
Danas nešto manje i slabašnije reči, pročitane doslovno u pretplati, u nejasnoj iskrenosti svog tog bliskog strahopoštovanja, kao hladna prva jutarnja probuđena kafa, u dalekoj proizvoljnosti, baš kao da kroz vertikalu, osmatraju svetlucave kosmičke iskričave oči... I posmatrani okamenjeni trenutak, kao da opet zahteva tu neku nestalno plavetnu iskru, pred pitanjem nepotrebnog nalaženja u smanjena videla, opet tek zamrznuta... I kao bez svitanja, gde razumnost kroz tirkizno plave pokrivače, za trenutak, kao da nazuva svoje hladne pokrivače, u tom tajanstevnom trijumfu tvrdokornog leda...
I što više mislim sve više shvatam da to tako biva... Čim se u glavi dogodi ta prava ideja, onda tom čoveku odjednom nešto klikne... Prosto mu neki novi dan svane... I mrak sa oka mu spadne... Pa sve lepše vidi... E meni se to desilo - pa ne mogu da ne pišem o toj ideji... Pa sve mislim i u mislima se divim... Dobro jutro...
Kako da Čovek valjano spozna, pre nego što ikome izgovori, a da ne pogreši i nikad ne zažali - pitajući se povazdan - da li je ideja (ta misao) začeta i rođena s jutra u glavi, ona iskrena, bezazlena i prava???...
I kad bih pokušala nabrojati šta mi je sve dosadilo i dodijalo - mislim da bih istog časa zagušila svu raspoloživu memoriju... Zato je najbolje sve to preskočiti (jer ionako se to dobro zna, oseća i prepoznaje) - zašto snagu rasipati i gubiti... Zar nije bolje odabrati jednu jedinu stvar (koju iznad svega voliš) i verno joj služiti... I sa njom se kroz čitav život odano družiti... Zna se - uz muziku i život postaje duži...
Нема коментара:
Постави коментар