ВИШЕ НЕЋУ...

Више нећу допустити да затрпаш 

моје тишине под страћаром ових

мојих срушених снова и ту где

лажно пробуђену страст пустићу 

ја нека још покаткад дотакне онај

понор свих оних сиротих обећања, 

да више нећу спознати како то значи 

не бити сама и више нећу под знојем 

празног смисла и твога руменог 

лица ослушкивати звуке, што под 

туђом трешњом распуклом клече и 

речи свеле под теретом мрења, 

уместо врела храбро ћу сместити 

у укочени лелек и прљаво ћу 

мрети под каменон свога бола и 

пустићу још само бескрајности 

умиреног свога бића да 

фијуком ветра располути орлу крила, 

јер више нећу залуд певати у 

предвечерје окрњеног надахнућа, 

а нити тишинама заграктати са 

утробом умртвљеног бола и нећу 

клецати при дисању, залуд се 

враћајући писању више нећу...