Ja ne volim brze i hladne vode... Ja volim toplo i osunčano more...I kao što nas ovaj veliko poučni Život i uči postoje teške, opasne i nelagoden vode niz koje pesničke duše niti mogu, a niti žele da ikad brode... Pa, tako svako pronađe onu vrstu vode, gde mu je najtoplije i najbezbednije da zapliva u carstvo tišine i slobode...Svet poezije jeste mnogo prijemčiviji mojoj neukoj duši i po vodama poezije nekako se slobodnije moje srce pušta i pliva hrabro kroz stihova carstvo slobode...Proučavajući živote nekih lepih i uspešnih ljudi, dođem do zaključka da su mnogo promašili i to neverovatno mnogo... Zašto je to tako???... Eto, Sofija Loren odbila onakvog dasu Keri Granta, zbog onog "tupavka" Pontija kome se čak dva puta vraćala... Da li je ta lepa žena doista bila i nesrećna i promašena???...Ovi naši vidljivi svetovi nikad nisu bili dovoljni da pruže Pesniku ništa sem omraza i licemernih nadzora... A Pesnici ti najčistiji stvorovi, nikad kolebljivi i sirovi, ali ni surovi, poglede su osvrtali u nebesko znamenje, u oblake i kišne đerdane... Oči su napajali sunčevom svetlošću svakog proleća i leta... Ukorenili su svoje stope u podzemne žile drveća, šume, potoke i planinske reke... Ujednačili su dah svoj sa kamenom i srce svoje... Ugađali su jedino Pesmi, pčeli, leptiru i cvetu, a nikad dosadnom svetu...Mi neuki, oslušnimo onaj pesnički stih, onu strofu, značenje i vrednost što ishodi iskričavo iz te jedne slabašne trske što je poništavajući vetrovi tek zanjišu u svako zlo doba... tu jednostavnost smislenog mudrovanja i odlučnosti bez pardona... taj razgovor preliven u plave vekove neke buduće, a nikad ove sadašnje... tu sposobnost doživljaja istinitog... tu svesnost najljućih ljudskih okršaja u proleće zahuktalo... taj svojevrsni valcer na oblacima od guščijeg perja... tu skladnost prosutih utisaka po livadi osećanja... taj cvrkut prepelica i fazana...Jedna od velikih tajni Svemira, jeste kada nekoga učini pesnikom mudrim... To i takvo zemlji podareno pesničko biće, i neke više hemisfere kao da jesu zaogrnule iskričavim darom reči i kao da toj preuzvišenoj zahvalnosti i pesnik put kosmičke tame stihovima stupa... I kao drugačije zrnce prašine u energetsko polje prostora bačeno istupa, gde umire i gde se iznova rađa po bilion puta...Mnoštvo trenutaka tišine, u kojima Pesnik ispoljavanjem svoga najtananijeg stiha, kao da započinje samo razapinjanje suštine mnogih Života... To je opet ona ispoljena pesnička divota pre samoga početka u još nezahvaćenim dubinama iskričavog stvaralačkog srca...Najveličanstvenije građevine života čovek upravo požrtvovano izgradi podižući sve svoje poraze do veličine neprolazne večne slave...Možda odluke koje mi u naše ime donosimo za naše posmatrače i nisu baš najbolje, no ipak treba dobro znati i tek uzgred i verovati da su ove naše sadašnje odluke za nas same ipak nešto trenutno najbolje...
Нема коментара:
Постави коментар