Blokada Poezije od vajkada se nazivala - genocidom... Poezija valjda još poslednju važnu reč ima na zemlji ovoj kroz koju ona na vitalna zrnca suštine i nekog smisla ukazuje, pokazuje i pesničkim slikama prikazuje nama ljudima... I nisu li još davno uočili važnost Poezije kao prvog i poslednjeg pokretača zvanog - jedina valjana i ispravna smislenost ljudskog života...U najdubljem korenu svakog ljudskog bića, pesnik pronalazi ono more ničim izrecivog bola...Postoje ljudi koji nikada nisu umeli da razgovaraju sa ostalim ljudima, i nekim drugačijim svetom od sebe, i te ljude koji su jedino uspevali da razgovaraju sami sa sobom, prozvali su jednom davno - pesnicima..Koji to Pesnik bude hrabar da ispiše svoju veliku zbirku zaborava.... Da li Pesnik samo onaj, koji nikada sadašnjem trenutku nije mogao pripasti, već samo prošlosti slavnoj ili budućnosti nekoj tamnoj... Ili možda pak onaj Pesnik, koji u bunilu vlastitog prigušenja sve ređe pronalazi reči za pesničku sliku zaborava... Ili Pesnik pretučen u sebi, sa zaostakom valjanih rima pred zaboravom koji se utiša kao prolećna kiša...Idem u nove pobede, samo putem nove pobede...I tako kad bacim pogled preko ramena, pa se malo zagledim u prošlo vreme (vreme prošlo), shvatim da sam pogrešne stvari volela (ljubila), pa onda krenem napred i dalje u budućnost i kažem - kako bez svih tih stvari suvišnih i malih, čovek itekako zna i ume da živi... Kome su danas sve te sitne bespotrebne stvari ustvari potrebne???...U dokolici cedim svaku minutu... jer doći se vreme kada od posla neću moći podići glavu... i u tom ceđenju prosto uživam... Zatim se isceđenim sokovima sladim... Slatko, pa mi prija...Zar Vam se ponekad ne učini koliko su uskogrude sve te izjave... Meni se to opet učinilo juče... No, ovoga puta sam opreznija, lukavija, pametnija - kako god to nazvali... I jeste i nije bitno... Zavisi od jednog faktora... Samo da nije od traktora...Lepo je ovaj prohladan i kišan dan, započeti jednom dobrom partijom i pobedom - zna se...
Ostaci neizmerne lepote silina majskih vetrova i kiša u sveglasje tišine potapa ujednačeno sve, kada ni ljubav više nije samožrtvena, a bogomdarovana sloboda najedanput se učini naivnom pričom, bez rečitosti što pokreće tugu...
Нема коментара:
Постави коментар