Kako je to doista tužno, ali i ružno, ukoliko sa nekim pričamo samo zbog njegove navodne lepote... I šta još posve zadivljujućeg ima u svemu tome???... Mogla bi da ima ta neka velika priupitanost, zapitanost, razmišlajnje tek uzgredno... No, koliko praznine i neke šupljine... Ni duha, ni duše... O, beskorisne čvoruge ljudske...
Horizont istopljene prošlosti, za trenutak pažljivo naoštrene reči, pucketa plavim prstima i kao da polagano tek klimnu glavom, uspravno i snažno... Mehanizam tog trenutka kao da aktivira još jedan pljusak kiše, čiji tok iz niotkud uglađeni vetar doziva... Tišina unutar upitanosti tog trenutka... A horizont sa ogromnim optimizmom, kao da ispusti pucketanje u hladnoću...
Postojanje tog trenutka uz područje u orbiti kosmičkog jezgra jezera, kao da neizmernom silinom horizont kišama umiva...Čuđenje nad istinom u svemu, nije radoznalost prisustva najmanje kapi kiše, gde samouverenost dodaje osmehe neopterećeno obrušene na raskvašenu zemlju, sa svom detaljnom lakoćom usnule nesigurnosti, kao zaustavljene ozbiljnosti i čaršijske lucidnosti...
Zahvaljujem steni što brzinom svetlosti iznenadno otvara jednogrbe moje duševne oči... I tom trajanju preživelosti i žilavosti zapravo tek neke... I tom zavijanju vetra na zapadnoj strani brega... I blaženstvu najednom ugledanog jezera... I pravovremenoj rešenosti pred ogromnom snagom muzike... I šapatu neverovatne kapi kiše na pomolu u još jedan svetli dan... I čežnji ostavljenoj pred predelom što ga bez razlike jedino klešu čudesa i gromovi... I misli neprimećenoj tek do sad... I nevidljivom tragu tišine... I sigurnosti što pešači preko plave vode... I odlučnom zaokretu i verovatnoći da i ova j dan treba da zazvuči kao lagano očekivani trenutak...I tako dalje...
Нема коментара:
Постави коментар