Вечерас трепти ваздух насред осаме ове,
ту где јецаји пригушене самоће по језеру
моје душе ћуте, та пустош као сабласно
време ходи у суровом одумирању, само у
ономе што смо именовали као задњи
издисај љубави никад тако назване и то
као да пролазност немилих часова дана
уз све чаше бескрајне чежње, ту сада
већ утопљеним чежњама пркосе и у инат
ноћи младог Месеца, без светова у свом
оном смежураном пламену распукле
страсти некад назвате по нама, добија
нови прамен трулих угриза осаме, сада
када не слутим ни једне врелине икад више,
то све јесте онај горки окус старих наших
неизмрно снуждених мрења, са оних
никад не откривених врела и трпљења...
Нема коментара:
Постави коментар