Pesnik svoje srce celo dade pčeli, kamenu, suncu i cvetu... Pesnik sve učini da sebe nikada ne podari pokvarenom svetu... Pesnik sebe i dalje daje za kap kiše, za dugu na nebu, za behar u kosi, za vetar u leđa, za cvrkut dživdžana... Dobar Čovek je najvredniji dar... dobar čovek ne može da se kao pesma napiše, niti da se stihovima opiše... još manje da se kao najčitanija knjiga pročita... dobar čovek teži više i od najuzvišenije reči... dobar čovek vredi više od svega što promiče po zemlji živo...Ja i dalje samo proveravam i vežbam da mi kojim slučajem sva ona moja najdivnija čuvstva nisu totalno uništena ili otupela ili ne daj bože satrvena i ubijena... Biće da još na dnu moga srca čistog tinja neugasiva Iskra Živa...Pokušavam ispod pokorice zelenih trava da pronađem ovo poetično zrnce isitnjenih reči ispod jastuka vlastitog zaborava... U precvetalim grozdovima bagrema belog bez pčela koje više tu ne zuje i ne lete... I u dživdžanima skakutavim po granama otrebljene trešnje pred odocnelo zrenje... U slapovima petrolej zelene reke i njene prazne i hladne pritoke... U nebesima plavljim i od prezrele šljive avgustovske... A svagda samo nađem prašine i sporadičnog smrada što mi oštrinom mirisa nosnice zapara... I Sunce u inat kapima majske kiše... U prkos oblacima što jure i vetru što ih goni u prekom smeru... I mirisnim lepezama u visokim krošnjama kestena... I livadama što džikljaju kao pred letnje klanje u one sparne dane... I žutom cveću čije ime i ne znam, ali koje prepoznajem... I bulkama rumenim ukraj puta... I svom tom livadskom cveću i travama maja... I pesmama ptica... I lavežu pasa... I kamenu sraslom sa bršljanom ili koprivom... Još na vreme treba shvatiti da su i neki ljudi poput lakova... Neki se lako nanose... neki se teško suše... neki se teško acetonom ukljanjaju... neki ostavljaju trag i nakon ukljanjanja... neki su lepi po bojama... neki su lepi po mirisu... neki su oštri po mirisu... neki imaju sjaja... neki imaju šljokice... neki su providni... neki su bledi... neki su jaki... neki su upečatljivi... to vam je tako: i ljudi su lakovi i lakovi su ljudi... Inspiracija sa istraživačkim pogledom u očima, kao da svagdašnje ohrabrenje pokreće, samo snagom svog unutrašnjeg umnog točka...
Нема коментара:
Постави коментар