Kad dirnu u moje parče prostora, onda odvrnem do punog gasa sve svoje zapušene stvaralačke stilske figure, pa tako krenu reči snagom sabijene pare da šište kroz sve vagone... Ćihu, ćihu, ćihuhu...U rukama kukavica oružje svetlo nikad neće biti ni časno, a još manje sveto...
Nema više pardona u životu ni pred kim i ni pred čim... Nema uzmicanja... Nema povlačenja... Naprosto, boj ljuti mora da se bije, i mnogo znoja da se prolije, no vlastita bitka kao i uvek mora da se časno dobije...
Prosto i jednostavno: zapanjujuće možda i jesta, ali postoje ljudi koji nadilaze sve vaše obrasce i šablone, pa taman da moraju večno ovako ići mimo sav ostali "divni" taj vaš svet... Samo nas gledajte, ološi...
Uz neki osećaj osnažene stvaralačke živosti, okrećem mislene obrise noći u sadašnjem vremenu, unapred razmišljajući o svemu što bi se moglo sada reći, a sa tako mnogo i prilično tačnih odeljaka... Razmišljam o smrznutim proračunima preoblikovane energije noći, u tom velikom beskrajnom talasu snage, da i preko kamene skorele brazde, još jednom precizno upotrebim reč, na način posve najneobičniji, a kao još jedan mali izraz sadašnje motivisanosti da grom zapara sigurnost nad horizontom modro plavih voda...
Plava svetlost reflektovana od oštrine pogleda, kao da jeste preplavila taj mirni znatiželjni sadašnji trenutak, tamo na površinskom kopu svoje snage, da misao obrati pažnju na potvrdi prigovor unutrašnjeg glasa savesti, koji je dovoljne sličnosti sa nekadašnjom živom ranom, što iz svog unutrašnjeg voznog arsenala, kao kroz pomeranje zaborava traži tišinu i to upravo tamo gde severni ledeni vetar, zapravo više ne poznaje mehanizam neophodan za pokretanje jedne kamene vetrenjače...
Niotkuda navučeni kišni oblaci tamno sivi, kao da sugerišu čistu ozbiljnost i misao snažnu, u to ništa poznat i staromodan sadašnji trenutak, što smešten traži odsjaj, među sazvežđem treperave večernje komete... U kosmičkom odredištu, negde tik uz prašnjavu strminu planinari kosmičko kamenje... No, posle nešto manje od kockaste stene, polovični odrazi bljensuše nad jezerskom vodom unutar mesečevog kratera... Dobro mahanje nad liticom samo jednog sunčevog zraka i grebena, izdvoji se nešto pre pojačanog mraka... Sadašnji trenutak, kao da ometa reč u misaonom osmatranju, čiji je okret ka uglu jasnosti, dovoljan da grančicu otkine bez šuma... Žuto korenje kaljavog tla, pokriće moguće postojanje kamenog leptira, rešenog da zbuni nelogičnost ničim do neuklopljivom rečju sadašnjeg trenutka...
Нема коментара:
Постави коментар