NA OVAJ DAN...

Počesto ljudima kao da nisu nužne blizine da bi kroz bližnje spoznaje došli do ciljanog zaključka... 

Veoma počesto ljudima se mnogo lepše i lakše, zaključak da uočiti sa dovoljno propisne i propisane distance...

Ignorisanje emocija kroz život ovozemaljski (doduše ne baš svih), jeste jedan od preduslova da se konačno dosegne samo ono bestežinsko energetsko oslobođenje...

Priupitate li se i vi pokatkad: gde sve one "emocije" od juče, nestadoše baš danas???...

Grmljavina jeste najlepša muzika vazdušastih sfera...

Dobre stvari, pa i vremena, a reklo bi se i ljudi, dolaze i nailaze samo onima koji umeju da kroz čekanje života, takve i prepoznaju...

I život će nam postati zanimljiv upravo onda kada shvatimo da upravo jesmo kraljevi u svom malom ličnom unutrašnjem carstvu...

Život nas takođe uči da zube treba bez bojazni pokazivati, a po potrebi i gristi...

Jedno u životu treba znati: oni sa kojima smo veoma teško izlazili nekada na kraj, jesu upravo samo oni sa kojima nikada nismo imali ni početak...

U podmornici tišine skrita reč sa nebesa što zaroni, lokaciju svoju smislenu pronalazi, tamo gde retko zaćuti i morska struja, što hladnoćom svojom manje pevljiva slova, skoro pa samouvereno i modrinom svojih dubina razliva...

I zašto li izbegavam da (pre nego pogled prašnjav uprem u nebeske visote i čistote) napravim bar jedan mali misleni salto i tako preskočim sve ono što je tako očigledno iritantno...

Svaki novi dan započinje i opet se iznova rađa, upravo iz posve jednog malog razloga tajanstvenog - da svelepotom svih svojih probuđenih prirodnih reči i slova, omogući svakom biću što diše (bez razlike ume li da piše), da na jedan iskričavi treptaj zastane i oslušne, muziku svih onih prirodnih bistrih rosa, potoka i voda...

Za današnji misaoni proces uopšte nije potreban govor, jer i u nemosti tišine, reč progovara gromoglasno i jasno i to upravo onako da je čuju i najudaljenije svemirske daljine...

Mali čovek može da živi u malom selu, u možda izbledelim i jeftinim pantalonama, ali to ne znači da ne može da osmisli neku veliku misao ili ideju...

U prvoj polovini života (u prvom poluvremenu) prihvatala sam za sagovornike mnoge ljude (gotovo sve bez rezerve)... 

No, u drugoj polovini života (u drugom poluvremenu) reših da sve polagano od sebe što dalje proteram i oteram (pa taman i da se o bezgrešne i ogrešim)... 

U ovoj partiji (utakmici) životnoj posle dva istekla poluvremena, nema produžetaka...

Sunce u leđa i moja bicikla, za svaki dan dovoljno...

Svoje opekotine časno nosim, a zadobih ih radeći ono što najviše volim - vozeći biciklo...

I tako zatekoh sebe u jednoj nedoumici... Zar nije prava drskost komentarisati baš ono o čemu nisi upućen...

Za dobro raspoloženje preporučujem... Krajku hleba bela, 1 konzervu tunjevine, 2 struka mladog belog luka, isto toliko i crnog luka... Samo što luk treba dobro iseckati, posoliti, pouljiti i posirćetiti... Prijatno i 100% provereno...I desila se ta dugoočekivana kiša... 

Mogli su se čuti udari gromova u daljini i blizini... Sevale su i munje... Beše to jako dobar pljusak... Opralo se sve od te neke teške prašine... Sada je sve sveže i čisto... Obalci kišni jurili su tako preko brda... Ko zna dokle su sve stigli... No, važno da su svuda doneli svežinu i bistrinu...



2. maj 2014-e...