ВРЕМЕНУ...

Времену том тешком бремену, које није показало сву нашу срчану срж оном суштином искупљења и унутрашњег испуњења, које није довело ни до освећења и освешћења, које није обновило затроване изворе сатрвене правде, које није кушало капи слободе и ослобођења...

Времену затвореног безизлаза и несигурности, у преслатком нападу немоћи, кад неприметно унутрашње око бива затворено над тупим порицањем унутршњег непросвећења...

...

Времену без правилно постављене истине ствари, као кроз заборава тек добијене пеге, без радости и славља, као вечно зашло сунце без својих зрака, тама и магла са свих страна...

Времену без звука, у сазвежђу неизречених стихова, без самилости и са мноштвом страха, кад још једино ћутања било бије у нама, то непомичности бреме угашеним снагама као кратер згасли још бдије над нама...

Времену...