OTROV...

Pesnik tačno zna unapred, svaku svoju misao što se na papir poput grada sruči, što se kao u njemu kao strofa zamuči, što se kao pesma izusti, što se kao muzika odzviždi, što se kao melodija na klaviru ponovi, što se na platnu oslika, što se na dlanu preznoji, što se pod noktom zalomi, što se u petu kao strela zarobi, i što kao slavuj tanano otpevuši, što kao vetar zabruji, što kao trepavica trepne, što kao iskra iz srca iskoči...

Da je reč moja ono malo hladno zrno upravo sručenog grada na polja uzorana i najboljim usevima posejana... da je reč moja tako mala, a tako seljacima nemila... da je reč moja tako velika štetočina... da je reč moja tako tvrda i hladna... da je reč moja ta ledena voda... da je reč moja prava letnja nepogoda... da je reč moja kao što nije...

I praznoslovlje moje večeras ume da pucketa, kao i pogled što ume isto tako pred pejzažom lepo iskrčenim od suvišnog korova i trnja da prezimi u zrnu unutrašnjeg šapata, kao što i misao zaokupljena trenutkom slaganja reči pokušava ćutke da se što manje raspline u one beskorisne učaurene senke...kao što i poetična sanjarija ume da bude veličanstvenija od svakog karnevala...

Umorni ljudi prebace pretovarene prtljage preko drvenog plota, pod kojima počesto kao pod kamenom hladna umrtvljena reč krene da se miče i da niče... urušene grane i krošnje stare zjape poljima pustim razbacane... tu gde niko nije pesmu radosti stihovima urezao... tu gde nerazgovetnost ima svoje sveto i uzvišeno mesto... tu gde tužne i ružne brojimo u najniže kaste... tu gde pesnik vredi manje nego pašče... tu gde negde usred sve te divne klase, jednom nestane i tebe...

Gubitnička magla tugom nadilazi reku i njen nekada poletni tok... i umorni ljudi od tolike radosti ljuti... kroz propale reči i zver u gori od zamora zaćuti... i najrumenije cveće će da požuti... i onemiliće svi putevi... i tišine će utihnuti do iščeznuća... i pesma će dozivati neka svoja davna bespuća...

Oteža oblak modrine, pa nepušta da reč kroz njega preraste, niti da u beskrajnost plavu izraste... I kao da je neko u kofer zaključao sve vedrine i bistrine osunčanih prolećnih jutara... Pesme su retke i kao da u nekoj opustošenoj razređenosti imitiramo radosne trenutke... Lepote su svele i gde to preporučeno ima dobrog i šaljivog stiha...

Misleni sokovi moje neograničenosti u bezrečnosti postaju iznurena sećanja u grumenu praha, tamo gde prozaični zaborav pričinjava nenadmašni praznik radovanja... Da li to veče pogasi samoniklice moje reči... ili ih jutro proredi... a misao više nema sa čime da ih uporedi...

Još jedan trenutak tišine, koji je u predvečerje svoje seo i sveo, kako bi u smiraj iskapio tugom opijene sate, čekajući novo jutro majsko da svane... I da tako tuga stane i nema ostane, kroz prostore ljubičaste magle... I začuđene trave kad posive od oblačnosti teške mreže... Kao ptica bez nadahnuća, umreće pesnička osirotela duša - apsolutno pusta...

U povečerje krenem da plastim presušene reči podno proplanka, tamo gde svako jutro rosa jutarnja promuklošću svojom proplaka... gde kišni pljusak drveće sablasno svežinom znoja pokapa... i gde fijuk vetrova strašnih sa senkama se svojim najdivnije poklapa...

Mislima kroz reč večernju prolazim, 

kosmičkim prahom razvejana, 

i tek čujem šušte atomi iskričavih pčela... 

I misao ni u viđenju nije više tako teška, 

a kroz prostranstvo reči poništene kao da

poskakuju do srećnog samouništenja...

Nešto mi pade na um... Svi ovi naši svakodnevni fenomeni, zar upravo ne svedoče, kako se počesto sve te vremenske nepogode i nedaće, obruše isključivo na već dovoljno izmučene i osirotele ljude... I tako dalje... Počesto plate i pate, najmanje krivi... Ako vratimo film malo unazad... Svaku godinu pamtismo po nečemu... Pa valjda i ovu treba zapamtiti, da li već po ne zapamćenom "potopu", klizištu ili odronu... I može li Čovek sa vodom do krova da i dalje viče: kako si fantastičan fantastični živote???...

Budite do neba zahvalni svima onima koji su parali Vaše srce i porili ga kao pileću utrobu i džigericu... Nije to bez razloga... Bio je to jedini način da iz Vašeg srca iscuri sav nagomilani i nataloženi otrov...

НИТ САМОПОСТОЈАЊА...

Ухватим нит самопостојања и 

одшкринем онај час што је опет

узневерено пролетео мимо мене и 

пуштам сузе неизливене јоште,

узводно реком да израсту у тугу

мајске кише прохладне ове, све 

скупа од стаклене сете ове моје и 

одмотавам плашт издржљивости

освећености моје и ходам као у

посвећењу Теби прилепљена за

дрво укрштено под којим си разапет

опет и опет, па као без очију душе

одбијам да израстем у столетни

храст, јер ја још тражим несклад 

под ребром твога окрвавњенога

склада и у дубини твоје ране, ја

још умивам око груменом земље

смрвљено и исцурело око ове

прашњаве пољане под којом

неми и испијени више не 

чекамо да дође неко лепше време...  

ЉУБАВ...

Зашто певати о Њој и даље, као о најважнијој окрунисаној врлини у животу сваког човека, без које дакако све друго не вреди бог зна шта, па тако нити помаже ишта више... 

Зашто о Њој словити исто као о Слободи, која не трпи самоће и осаме, већ тражи и изискује ону кап истинског сапостојања у заједништву тек некаквом и неком... 

И зашто само кроз Њу, као да јесмо кадри досегнути небеса познања и призвања... 

Зашто надахнути Њоме, даље говоре онако изричито, да познање јесте исто што и признање неко... 

Па тако, да би са неким општили о Њој и у Њој, неизоставно морамо га и волети...

Љубав...  

UMESTO...

Umesto što jedni druge zdravimo sa pozdravom tipa: dobar dan, kako ste i tome slično, ja ipak preporučujem da pozdrav taj preinačite u najljudskije pitanje skrojeno ikada: jeste li se nekad i nečim ogrešili kadgod o mene???... Ili možda, Ja o Vas???...Ljudima je od vajkada bio neophodan dobar fokus, a nikada okus-pokus... Pa tako najbolji i najpouzdaniji ljudski fokus jeste bol i patnja - tuga ljudska...U poganoj sredini i jezik neizostavno mora, a i trebao bi biti što bolje opoganjen, jer drugačije opstanak među istima i nije moguć i izvodljiv... Psovanje je naprosto odjednom postalo - neodoljivo važno i sve manje lažno...Samo onaj ko jeste izdržao teret sopstenog titanskog bola, ima neprikosnoveno pravo da novopotkovane uzročnike svakog daljeg i najneznatnijeg bola tipa ogrebotine male - najpre dobro govnima i nahrani...Oni koji se i ogreše o nas, imaće sve manje hrabrosti i snage i načina, da nam ikada i izađu pred oči...I kao da sam malo bede pobrala u životu, pa treba još da dodam koju trpnju više, podnoseći i trpeći nemilosrdne drznike koje po hodnicima sećanja srećem - sve više i više...Sve što bi čovek i izrekao pred slepim očima svojih mali rugača, i dalje je posve ništavno...Šta to nepomućeno ostane posle mnoštva prolećnih kiša, posle svih zamora, posle osušenih snaga, posle tužnog poraza, posle porušenih zdanja, posle neprebolnih rana, posle bespovratnih dana, posle znanja i neznanja, posle zavera, posle jako teških stanja, posle hladnih zaborava, posle preživljenog straha, posle skamenjenog mraka, posle posečene breze, posle svega: ostane li nepomućeno bilo šta???...Jesu li talasi vremena tugom ljudskom vazda umnoženi kao prolećno sivilo i horovi ispoliranih kapi majske kiše... Jesu li opet preteški zalogaji istopljenih reči na krvavom pesku i osunčanom odblesku istovarenog truda i znoja... Jesu li sva gorka saznanja odveć ništavna i mala... Jes li i cvet i trava pošteđeni svakog novog razočaranja... Jesu li nepotrošne stanice ljudskog bola... Jesu li dovoljno preteške i najpoetičnije strofe... Jesu li umorom pomilovali rugobnu dušu... Jesu li nedovoljno tukli vetrovi silni po nemoćnim senama odveć umorenih stabljika u začetku dana... Jesu li i kamen vešto zagorčali pod uvelom senkom... Jesu li???...

JERES...

Otvorite prozore nek boli dušmane...Ko nauči da vešto u životu okreće stranice nove knjige, isto tako prepozna i onaj trenutak kada nekim gadovima treba okrenti leđa, bez pardona i bez objašnjenja...I oblačan i kišan dan, može biti isto kao i sunčan dan - apsolutno besprekoran...A ološima kao i uvek poručujem: nećete mi više nikad upropasti ni jednu jedinu kišnu kap, kao ni sunca zrak, kao ni zacelo ovaj veličanstevno divan i prijatan dan...Leđa treba okrenuti gotovo svemu i bez izuzetka, jer tek onda pred očima nas kao novog Čoveka, prostire se vidik nečeg lepšeg i boljeg od prapočetka...I tačno tako: posle kišnog pljuska, Sunce opet sija...Posle ove kratkotrajne kiše i blage oluje, nebo nad prostorima naših duša - opet će biti osunčano i sasvim vedro...Najvažnije jeste da čovek nakon svega i svačega ostane živ, a to da li će biti nasmejan ili ne je drugorazredna stvar u ovozemaljskom životu...Životne staze ljudi nisu vazda osunčane i obasjane, kao što trentno vidimo: posute su i majskim kapima prolećne kiše...Moćni Perun oglasi se praskom prvoga groma... Navukli se i oblaci modrine neke... Evo i kiša će iz oblaka... Ako, ako i priroda, pa i ljudi: sve ide svojim tokom... A čežnjiva boginja Proleće više ni pred kim niti strepi, a i ne beži...Energija pred put, kao i prethodnih odlazaka u bioskop teče po planu - dobra... No, desi se trenutak kao da u čoveku odmah na prvom kilometru pređenog puta sve splasne, no srećom nekom lepo vreme pa čovek lupi po gasu i nastavi da tera dalje... I tako srećom dobro vreme da se stigne na 25 minuta pre početka filma, što beše taman dovoljno da smažem onu jednu šampitu što mi je bio ater pre polaska... No i to nekako sve onako bez nekog oduševljenja... Usput primetim po Tari to neobično žuto cveće, koje stadoh da uslikam i zaklela bih se da ga tek vidim po prvi put ovuda... Nisam očekivala da ću ovoga puta zabeležiti tako malo fotografija i tu nije bilo neke naročite energije i pokreta... I da li to čovek sve uslika, pa više nema šta, isto kao i kad se ostane bez reči sa ubeđenjem da se sve reklo i više nema šta???... Film dobar jako emotivan i sve brzo proletelo kao za jedan trenutak... Probah da gledam sve iz prvog reda, ali nije lep užitak... Tako smestih se u red četvrti... Inače volim zadnje redove najviše, no do sada sam primećivala da ljudi dođu u bioskop da bi mnogo pričali i meni to smeta... I ovoga puta su pričali - ja ih čula i dole u četvrtom redu... Nije lepo ili nije svako za bisokop... No taj naš povratak kući jako zagonetan i mističan - upadosmo tek na Tari u neki kišni ciklon... E to je poseban doživljaj i kao da nam baš to bi i namenjeno... Straha tu ne beše... Loša vidljivost , magla, čitave reke kiše i kišnih nanosa - blata, kamenja i smeća... Prođosmo mnogo dobro kroz tu neku avetinjsku nemilosrdnu kišu što je udarala po nama, no ja sam vozila kao po najlepšem osunčanom danu... A svetlice su poput džinovskih fenjera obasjavale put neverovatno ispred nas i kao da su nam bar one bile nekim čudom naklonjene... Po takvom kijametu se nigde i ne ide, no mi smo u povratku tako zatečeni i iznenađeni i moralo se ići ka cilju - svojoj kući...A kroz život niko ne kaže da je živ čovek morao sve na svojoj koži da iskusi... Bilo je dovoljno da njuhom na daljinu nešto i nanjuši...Mišljenja mogu biti i ovakva i onakva... Svakako - različita... No, ono što ostaje jedino nepogrešivo, vredno i sveto, a time i nadasve neprocenljivo po važnosti svojoj lepoj, jeste svoje lično živo životno iskustvo...I najveću misao mogu smestiti u samo jednu kapljicu kiše... O, prekrasnog li svemogućstva za jednog malog bednog crva...U samo jednoj vidljivoj kapljici ove male sitne kiše, koliko li obitava nevidljive prirode Tvoje Premudri Tvorče???...I reč može biti čudo nad čudesima, isto kao i svaka kapljica ove večerašnje majske kiše...Kišu počesto treba očekivati i kad je niko ne očekuje... isto tako i tamo, gde je niko ne očekuje...Kiša otupele reči nekako kao da razmekšava, doduše, promišljeno i sa kapljicama mudrosti neke preuzvišene u svaki novi dan doliva novog istinskog svetla, one sveradosti i blaženog okrepljenja...Predivne su kiše nebeske... Nekako se brzo na njih naviknemo... No, ako se oduže i potraju, krenemo da se pitamo: zašto tako učestalo i zadugo na zemlju padaju???... I kada li će da prestanu, uminu i utihnu???... A nebo mudro gledi i ćuti...Finoću svoga srca ne treba nipošto opterećivati talogom sa tuđih zaparloženih mišljenja...Nauči da ispoljiš sve svoje vrline, a ponajviše onda kada kiša sumnje krene da sipa po tebi, a ti se snagom svoje duhovne volje uspravi u juriš opet kreni i reč na dobrotu pokreni...Živeti u mudrovanju okrenutog lica ka svetlosti istine, sa mnogo spokoja i mira, u smelosti svojih netaknutih unutrašnjih tišina, nešto slično kao u naletu ovih silovitih hladnih majskih kiša...I ogovaranje smatraj za prolazno, jer oduvek beše propadljivo...Ispraznost svih nebitnih gorerečenih stvari, biće još jedna zabava licemerstva...Ako bi se doista zagledali mnogo više u nečiju unutrašnjost srca, plašim se da bi razočarenje bilo mnogo veće, nego što bi mu se recimo zagledali u nokte, a pritom samo površno shvatili - koliko su prirodno lepi...Za razliku od mozgova onih koji se bave nama koji vozimo bicikle, treba reći da naše bicikle imaju minimum 18 brzina, dok su njihovi mozgovi uglavnom na leru ili praznom hodu...Na ustima žustrog vozača, skoro svaka reč jeste takođe žustra... Pa, stoga i muzika koju sluša - mora biti žustra...Seljaci, bolje rečeno seljačine, će uvek naći načina da sa vama ispiraju svoja ionako preprljava usta, ma šta vi god radili ili vozili... No, sve skupa ili sve zajedno, u moje ime: ko ih j...???...I tako prosto ne postoji profesija u kojoj ne bi mogli naći nekog "Čika Užasa" koji vrlo vešto lomi kičme tuđoj deci...Kupujemo staro gvožđe... stare akumulatore... stare šporete...Kišni košmar u sred maja okončao se time što je osvanuo lep i osunčan dan...Među nama ili u poverenju - sigurno ovde ima i po koja ljubomorna duša... No, baš tu ljubornu dušu Ja bih da priupitam, pa da mi kaže ako zna: Na šta bi to Čovek trebao da bude ljubomoran???... Da li se to zna???... Jel to neko utvrdio i izračunao???...Živimo u doba nevidljive inkvizicije... I šta sve danas neće proglasiti za jeres... Jeres će biti ako ste iole malo širi od nekih ušabloniranih pogleda i učenja... Takođe jeres će biti po istim tim tumačima, svaka Vaša nova, moderna i napredna ideja... Kako je počelo - za jeres će proglasiti iako udahnete više zraka...Tužno je koliko u nekim ljudima čuči skriveno srednjevekovno mrakoumlje i još je tužnije kada isto ispliva na površinu...Gledano Iz ugla sadašnjeg trenutka, dan jučerašnji beše samo fikcija, a dan sutrašnji jeste samo jedna od mogućnosti...

BLOKADA...

Blokada Poezije od vajkada se nazivala - genocidom... Poezija valjda još poslednju važnu reč ima na zemlji ovoj kroz koju ona na vitalna zrnca suštine i nekog smisla ukazuje, pokazuje i pesničkim slikama prikazuje nama ljudima... I nisu li još davno uočili važnost Poezije kao prvog i poslednjeg pokretača zvanog - jedina valjana i ispravna smislenost ljudskog života...U najdubljem korenu svakog ljudskog bića, pesnik pronalazi ono more ničim izrecivog bola...Postoje ljudi koji nikada nisu umeli da razgovaraju sa ostalim ljudima, i nekim drugačijim svetom od sebe, i te ljude koji su jedino uspevali da razgovaraju sami sa sobom, prozvali su jednom davno - pesnicima..Koji to Pesnik bude hrabar da ispiše svoju veliku zbirku zaborava.... Da li Pesnik samo onaj, koji nikada sadašnjem trenutku nije mogao pripasti, već samo prošlosti slavnoj ili budućnosti nekoj tamnoj... Ili možda pak onaj Pesnik, koji u bunilu vlastitog prigušenja sve ređe pronalazi reči za pesničku sliku zaborava... Ili Pesnik pretučen u sebi, sa zaostakom valjanih rima pred zaboravom koji se utiša kao prolećna kiša...Idem u nove pobede, samo putem nove pobede...I tako kad bacim pogled preko ramena, pa se malo zagledim u prošlo vreme (vreme prošlo), shvatim da sam pogrešne stvari volela (ljubila), pa onda krenem napred i dalje u budućnost i kažem - kako bez svih tih stvari suvišnih i malih, čovek itekako zna i ume da živi... Kome su danas sve te sitne bespotrebne stvari ustvari potrebne???...U dokolici cedim svaku minutu... jer doći se vreme kada od posla neću moći podići glavu... i u tom ceđenju prosto uživam... Zatim se isceđenim sokovima sladim... Slatko, pa mi prija...Zar Vam se ponekad ne učini koliko su uskogrude sve te izjave... Meni se to opet učinilo juče... No, ovoga puta sam opreznija, lukavija, pametnija - kako god to nazvali... I jeste i nije bitno... Zavisi od jednog faktora... Samo da nije od traktora...Lepo je ovaj prohladan i kišan dan, započeti jednom dobrom partijom i pobedom - zna se...

Ostaci neizmerne lepote silina majskih vetrova i kiša u sveglasje tišine potapa ujednačeno sve, kada ni ljubav više nije samožrtvena, a bogomdarovana sloboda najedanput se učini naivnom pričom, bez rečitosti što pokreće tugu...

JA NE VOLIM...

Ja ne volim brze i hladne vode... Ja volim toplo i osunčano more...I kao što nas ovaj veliko poučni Život i uči postoje teške, opasne i nelagoden vode niz koje pesničke duše niti mogu, a niti žele da ikad brode... Pa, tako svako pronađe onu vrstu vode, gde mu je najtoplije i najbezbednije da zapliva u carstvo tišine i slobode...Svet poezije jeste mnogo prijemčiviji mojoj neukoj duši i po vodama poezije nekako se slobodnije moje srce pušta i pliva hrabro kroz stihova carstvo slobode...Proučavajući živote nekih lepih i uspešnih ljudi, dođem do zaključka da su mnogo promašili i to neverovatno mnogo... Zašto je to tako???... Eto, Sofija Loren odbila onakvog dasu Keri Granta, zbog onog "tupavka" Pontija kome se čak dva puta vraćala... Da li je ta lepa žena doista bila i nesrećna i promašena???...Ovi naši vidljivi svetovi nikad nisu bili dovoljni da pruže Pesniku ništa sem omraza i licemernih nadzora... A Pesnici ti najčistiji stvorovi, nikad kolebljivi i sirovi, ali ni surovi, poglede su osvrtali u nebesko znamenje, u oblake i kišne đerdane... Oči su napajali sunčevom svetlošću svakog proleća i leta... Ukorenili su svoje stope u podzemne žile drveća, šume, potoke i planinske reke... Ujednačili su dah svoj sa kamenom i srce svoje... Ugađali su jedino Pesmi, pčeli, leptiru i cvetu, a nikad dosadnom svetu...Mi neuki, oslušnimo onaj pesnički stih, onu strofu, značenje i vrednost što ishodi iskričavo iz te jedne slabašne trske što je poništavajući vetrovi tek zanjišu u svako zlo doba... tu jednostavnost smislenog mudrovanja i odlučnosti bez pardona... taj razgovor preliven u plave vekove neke buduće, a nikad ove sadašnje... tu sposobnost doživljaja istinitog... tu svesnost najljućih ljudskih okršaja u proleće zahuktalo... taj svojevrsni valcer na oblacima od guščijeg perja... tu skladnost prosutih utisaka po livadi osećanja... taj cvrkut prepelica i fazana...Jedna od velikih tajni Svemira, jeste kada nekoga učini pesnikom mudrim... To i takvo zemlji podareno pesničko biće, i neke više hemisfere kao da jesu zaogrnule iskričavim darom reči i kao da toj preuzvišenoj zahvalnosti i pesnik put kosmičke tame stihovima stupa... I kao drugačije zrnce prašine u energetsko polje prostora bačeno istupa, gde umire i gde se iznova rađa po bilion puta...Mnoštvo trenutaka tišine, u kojima Pesnik ispoljavanjem svoga najtananijeg stiha, kao da započinje samo razapinjanje suštine mnogih Života... To je opet ona ispoljena pesnička divota pre samoga početka u još nezahvaćenim dubinama iskričavog stvaralačkog srca...Najveličanstvenije građevine života čovek upravo požrtvovano izgradi podižući sve svoje poraze do veličine neprolazne večne slave...Možda odluke koje mi u naše ime donosimo za naše posmatrače i nisu baš najbolje, no ipak treba dobro znati i tek uzgred i verovati da su ove naše sadašnje odluke za nas same ipak nešto trenutno najbolje...

KOSMOS...

I Kosmos jeste onaj prazan nesagledan prostor u kome tako toga mnogo živi, okreće se, kreće i postoji... A kad izgovorim Kosmos, isto je kao i da kažem - Čovek... 

Život počesto može da bude ona vrsta čuklja, koji ukoliko više ispravljate, on se sve više tom ispravljanju i opire, a možda i sve nebitno i nevažno oko sebe na taj način i potire... Nema veće i jače jačine od neprikosnovene zatrpane tišine kojom pesma bez muzike i reči leti... Obilaskom nekih novih ostrva, čovek naprosto otkriva najlepši deo svoga sna o samome sebi... pa zato budite turistički vodič svom sopstvenom Životu... Pogađali su krivim lukovima moja nejaka pleća, pa zato ja sad tako dobro svaku reč vešto pogađam... Moji nekadašnji snovi biše jedno vreme u zaleđenom agregatnom stanju... No sada su u tečnom stanju, a polagano idu da pređu i u gasovito stanje... Kroz Život treba biti tvrdoglav za medalju zlatnu: eto ja priznajem, tvrdoglava sam za medalju i to zlatnu... Živimo u vreme i u doba, gde je merilo prijateljstva dobro ispisan CV... Retki su i to sve ređi Ljudi sa kojima ja i mogu o nečemu pametnom da opepelim... Počela je ona divna faza mog najlepšeg osamljivanja a sve razad očuvanja unutrašnjeg balansa i mira - daleko od priča ispraznih i tračeva raznih... Pa, tako i na poslu volim sama da ispijam svoju jednu od dve kafe u prvih 5 radnih dana... Meni je davno sve razmereno, pa eto da im dodam još koji razlog više... Prijatelj ostaje samo onaj ko ti beše i prijatelj dok si možda kao beskućnik ili siroti dživdžan neki ležao negde gladan ispod grbave tužne breze...I tako vraćam se na onu proverenu staru tvrdnju svoju koja kaže: bolje umeti, nego imati... I tako sam ja sa ovo malo - napravila kad bolje razmislim mnogo... I da se više nikad i ne upitam: a šta bih sve napravila da imam ko neki - previše...

ISKRA ŽIVA...

Pesnik svoje srce celo dade pčeli, kamenu, suncu i cvetu... Pesnik sve učini da sebe nikada ne podari pokvarenom svetu... Pesnik sebe i dalje daje za kap kiše, za dugu na nebu, za behar u kosi, za vetar u leđa, za cvrkut dživdžana... Dobar Čovek je najvredniji dar... dobar čovek ne može da se kao pesma napiše, niti da se stihovima opiše... još manje da se kao najčitanija knjiga pročita... dobar čovek teži više i od najuzvišenije reči... dobar čovek vredi više od svega što promiče po zemlji živo...Ja i dalje samo proveravam i vežbam da mi kojim slučajem sva ona moja najdivnija čuvstva nisu totalno uništena ili otupela ili ne daj bože satrvena i ubijena... Biće da još na dnu moga srca čistog tinja neugasiva Iskra Živa...Pokušavam ispod pokorice zelenih trava da pronađem ovo poetično zrnce isitnjenih reči ispod jastuka vlastitog zaborava... U precvetalim grozdovima bagrema belog bez pčela koje više tu ne zuje i ne lete... I u dživdžanima skakutavim po granama otrebljene trešnje pred odocnelo zrenje... U slapovima petrolej zelene reke i njene prazne i hladne pritoke... U nebesima plavljim i od prezrele šljive avgustovske... A svagda samo nađem prašine i sporadičnog smrada što mi oštrinom mirisa nosnice zapara... I Sunce u inat kapima majske kiše... U prkos oblacima što jure i vetru što ih goni u prekom smeru... I mirisnim lepezama u visokim krošnjama kestena... I livadama što džikljaju kao pred letnje klanje u one sparne dane... I žutom cveću čije ime i ne znam, ali koje prepoznajem... I bulkama rumenim ukraj puta... I svom tom livadskom cveću i travama maja... I pesmama ptica... I lavežu pasa... I kamenu sraslom sa bršljanom ili koprivom... Još na vreme treba shvatiti da su i neki ljudi poput lakova... Neki se lako nanose... neki se teško suše... neki se teško acetonom ukljanjaju... neki ostavljaju trag i nakon ukljanjanja... neki su lepi po bojama... neki su lepi po mirisu... neki su oštri po mirisu... neki imaju sjaja... neki imaju šljokice... neki su providni... neki su bledi... neki su jaki... neki su upečatljivi... to vam je tako: i ljudi su lakovi i lakovi su ljudi... Inspiracija sa istraživačkim pogledom u očima, kao da svagdašnje ohrabrenje pokreće, samo snagom svog unutrašnjeg umnog točka...

ВИШЕ НЕЋУ...

Више нећу допустити да затрпаш 

моје тишине под страћаром ових

мојих срушених снова и ту где

лажно пробуђену страст пустићу 

ја нека још покаткад дотакне онај

понор свих оних сиротих обећања, 

да више нећу спознати како то значи 

не бити сама и више нећу под знојем 

празног смисла и твога руменог 

лица ослушкивати звуке, што под 

туђом трешњом распуклом клече и 

речи свеле под теретом мрења, 

уместо врела храбро ћу сместити 

у укочени лелек и прљаво ћу 

мрети под каменон свога бола и 

пустићу још само бескрајности 

умиреног свога бића да 

фијуком ветра располути орлу крила, 

јер више нећу залуд певати у 

предвечерје окрњеног надахнућа, 

а нити тишинама заграктати са 

утробом умртвљеног бола и нећу 

клецати при дисању, залуд се 

враћајући писању више нећу... 

ZAKLJUČAK...

Ja potpuno shvatam zašto nešto uradim ili ne uradim, po onoj lepoj izreci: "Shvatite zašto radite neke stvari"... Još odavno ja sam shvatila i na svojoj vlastitoj koži platila i pretplatila, a da li ste i Vi???...

Ako je verovati izreci koja kaže da "pokatkad upadamo u nemirne vode, ne da bismo se tamo udavili, već da bi se pročistili", ipak mislim da je bacanje mog preosetljivog bića u te nemirne vode ipak predugo trajalo, tako da je konačno svanuo dan, a i čas da ja više neću da dozvolim bilo kome ili bilo čemu da me i dalje bez mog pristanka baca u te tzv. "nemirne vode"... A ko voli da se kroz taj surovi ispit čisti ili kali, neka izvoli i dalje... Ja neću ni mrvu dalje!!!...

Zaključak na kraju divnog dana: sve treba dovesti u ravnotežu, pa i bol...

Provući iskru svetla, kroz okamenjene ostatke iglenih ušiju, lukavo providno i bez podozrenja, dok samo oko nemog posmatrača, i ne čuje još jedan dotok šaputavog svetlosnog snopa... Odlučna sumnja u skriveni nemi efekat svih tih optičkih čudesa, kaže da oni i dalje dovoljno važe za mišićave i snažne... Milion kišnih pohvala, nasumice pomera graničnu vrednost nebeskih svetlucavih podstanica... To je ta ravnoteža duha unutar vazdušastih hemisfera, a iznad ove kaldrmisane i napuderisane preorane brazde...

A kada reč otvori još jednu sadašnju prohodnost, zanimljivo ispod oba oka, biće to kao da možda više i nema nameru da kućnu prašinu sa svojih okorelih dlanova, striže i briše... U nepoznatom pronalaženju iznad svih slanih površinksih voda, kao da nezamislivo reč isparava u prvim jutarnjim kišnim kapima... I shvatiti ishod reči, bez sličnosti sa ostatkom sveta, kao da i jeste da se svaka najmanja sličnost uključi i uključuje... Moć današnje energetske mere, usredsređeno vijuga krivudavom rečeničnom udolinom, nešto poput eliminisanog presporog tužnog puža...Kroz obrise noćnih modrina i danas opet postane sve žubor reči kroz glasnost i jasnost, u tom zaturenom blesku malih ponoćnih tmina i tišina...

Nečujni šapati pomeraju granice svih onih združenih suglasnika, ali više ne tako sposobnih da dopišu i preostalih 5 samoglasnika... U razjašnjenju neponovljive grčevite, ali ne i uzbudljive grimase, sporedna eliminacija trenutka, kao da još uvek mora da usmeri reč u stenu... A čitava bezizražajna svita te raspletenosti minulog trenutka, kao da upravo jeste ona koju može jedino da duboko zamisli, ništa drugo nego do zaprepašćenje od jednog ljudskog urlika...

Danas nešto manje i slabašnije reči, pročitane doslovno u pretplati, u nejasnoj iskrenosti svog tog bliskog strahopoštovanja, kao hladna prva jutarnja probuđena kafa, u dalekoj proizvoljnosti, baš kao da kroz vertikalu, osmatraju svetlucave kosmičke iskričave oči... I posmatrani okamenjeni trenutak, kao da opet zahteva tu neku nestalno plavetnu iskru, pred pitanjem nepotrebnog nalaženja u smanjena videla, opet tek zamrznuta... I kao bez svitanja, gde razumnost kroz tirkizno plave pokrivače, za trenutak, kao da nazuva svoje hladne pokrivače, u tom tajanstevnom trijumfu tvrdokornog leda...

I što više mislim sve više shvatam da to tako biva... Čim se u glavi dogodi ta prava ideja, onda tom čoveku odjednom nešto klikne... Prosto mu neki novi dan svane... I mrak sa oka mu spadne... Pa sve lepše vidi... E meni se to desilo - pa ne mogu da ne pišem o toj ideji... Pa sve mislim i u mislima se divim... Dobro jutro...

Kako da Čovek valjano spozna, pre nego što ikome izgovori, a da ne pogreši i nikad ne zažali - pitajući se povazdan - da li je ideja (ta misao) začeta i rođena s jutra u glavi, ona iskrena, bezazlena i prava???... 

I kad bih pokušala nabrojati šta mi je sve dosadilo i dodijalo - mislim da bih istog časa zagušila svu raspoloživu memoriju... Zato je najbolje sve to preskočiti (jer ionako se to dobro zna, oseća i prepoznaje) - zašto snagu rasipati i gubiti... Zar nije bolje odabrati jednu jedinu stvar (koju iznad svega voliš) i verno joj služiti... I sa njom se kroz čitav život odano družiti... Zna se - uz muziku i život postaje duži...

НАСРЕД ОСАМЕ ОВЕ...

Вечерас трепти ваздух насред осаме ове, 

ту где јецаји пригушене самоће по језеру 

моје душе ћуте, та пустош као сабласно 

време ходи у суровом одумирању, само у 

ономе што смо именовали као задњи 

издисај љубави никад тако назване и то 

као да пролазност немилих часова дана 

уз све чаше бескрајне чежње, ту сада 

већ утопљеним чежњама пркосе и у инат 

ноћи младог Месеца, без светова у свом 

оном смежураном пламену распукле 

страсти некад назвате по нама, добија 

нови прамен трулих угриза осаме, сада

када не слутим ни једне врелине икад више, 

то све јесте онај горки окус старих наших 

неизмрно снуждених мрења, са оних 

никад не откривених врела и трпљења...

PEVAM TI SVIRAJ...

Srećno neko novo leto 2015

Idemo na Jonsko toplo more

Cvetove mediterana disaćemo

Imaćemo veličanstvene izlete

Letećemo okom preko žive Etne

Imaćemo tamo neopisive sreće

Ješćemo specijalitete na pesku

Avanture letnje, muzike i sunca...

Kružno propuštanje bola, ozbiljno opipava puls moje današnje izdržljivosti, sa onim naletom lične radoznalosti, pri kome samo taj i takav bol, te neke naivne tačnosti, kao da iznenada opet bol moj pretvori u vodeni tok svih ovih reči...Obično i dosledno, bol kao da izbaci na površinu sve one vredne odgovore, baš genijalnih mogućnosti, bez imalo zlokobnih upadica, što sa moje crte uvek treba da beže... i bol iznad svega, treba stručno prouzrokovati na vlastitu dobit i tako ga kamenom čiodom pričvrstiti uz raznorazne ništarije belosvetske...U savršentsvu svoga bola, s očiglednom nevericom teškom, posmatram kroz jedno oko, sve današnje opise reske, sada već dovoljno tupe i daleke, da bi bili smešteni u potope kišnih zaborava...Isprobaću i danas izdržljivost svoga bola, srećna što mogu da utopim u bol sva svoja slova...I kada se moja reč presamiti od svog bola, zgrčenom snagom volje i bez tračka elegancije, izgledaće kao smzotina strahote ili bolje rečeno, kao crkotina životinjska, neverovatno otežanih pokreta, pa čak i u nemogućnosti da se od živog bola negde već stropošta, mesto još jedne iskopane nove dnevne izrečene reči...Otvoren bol uglavnom dobro dođe i to posle nekoliko kišnih dana, jer upravo bol uz i niz kičmu, sve nekako preživi i podnese...Proždrljivost jeste kao bolna kuga... Svuda vreba i svoj naivni plen čeka...Ja se doista vrlo retko žalim na bol, ali ovog puta pritislo...Kakav veličanstveni bol, od koga pred mojim očima svetlucaju munje iskričave...Sa najvećom nemogućom zahvalnošću, kao da upravo danas, pardon - sada, prihvatam združenu vrednost svog tog pulsirajućeg bola, na dnu svoga kičmenog stuba...Najveća sreća ogleda se u poricanju i odricanju svoga vlastitoga bića... Ko nije isprobao neka proba... Zapanjiće se koliko je lepo... I uopšte nije slepo...Pevam ti sviraj...

KAD DIRNU...

Kad dirnu u moje parče prostora, onda odvrnem do punog gasa sve svoje zapušene stvaralačke stilske figure, pa tako krenu reči snagom sabijene pare da šište kroz sve vagone... Ćihu, ćihu, ćihuhu...U rukama kukavica oružje svetlo nikad neće biti ni časno, a još manje sveto...

Nema više pardona u životu ni pred kim i ni pred čim... Nema uzmicanja... Nema povlačenja... Naprosto, boj ljuti mora da se bije, i mnogo znoja da se prolije, no vlastita bitka kao i uvek mora da se časno dobije...

Prosto i jednostavno: zapanjujuće možda i jesta, ali postoje ljudi koji nadilaze sve vaše obrasce i šablone, pa taman da moraju večno ovako ići mimo sav ostali "divni" taj vaš svet... Samo nas gledajte, ološi...

Uz neki osećaj osnažene stvaralačke živosti, okrećem mislene obrise noći u sadašnjem vremenu, unapred razmišljajući o svemu što bi se moglo sada reći, a sa tako mnogo i prilično tačnih odeljaka... Razmišljam o smrznutim proračunima preoblikovane energije noći, u tom velikom beskrajnom talasu snage, da i preko kamene skorele brazde, još jednom precizno upotrebim reč, na način posve najneobičniji, a kao još jedan mali izraz sadašnje motivisanosti da grom zapara sigurnost nad horizontom modro plavih voda...

Plava svetlost reflektovana od oštrine pogleda, kao da jeste preplavila taj mirni znatiželjni sadašnji trenutak, tamo na površinskom kopu svoje snage, da misao obrati pažnju na potvrdi prigovor unutrašnjeg glasa savesti, koji je dovoljne sličnosti sa nekadašnjom živom ranom, što iz svog unutrašnjeg voznog arsenala, kao kroz pomeranje zaborava traži tišinu i to upravo tamo gde severni ledeni vetar, zapravo više ne poznaje mehanizam neophodan za pokretanje jedne kamene vetrenjače...

Niotkuda navučeni kišni oblaci tamno sivi, kao da sugerišu čistu ozbiljnost i misao snažnu, u to ništa poznat i staromodan sadašnji trenutak, što smešten traži odsjaj, među sazvežđem treperave večernje komete... U kosmičkom odredištu, negde tik uz prašnjavu strminu planinari kosmičko kamenje... No, posle nešto manje od kockaste stene, polovični odrazi bljensuše nad jezerskom vodom unutar mesečevog kratera... Dobro mahanje nad liticom samo jednog sunčevog zraka i grebena, izdvoji se nešto pre pojačanog mraka... Sadašnji trenutak, kao da ometa reč u misaonom osmatranju, čiji je okret ka uglu jasnosti, dovoljan da grančicu otkine bez šuma... Žuto korenje kaljavog tla, pokriće moguće postojanje kamenog leptira, rešenog da zbuni nelogičnost ničim do neuklopljivom rečju sadašnjeg trenutka...

ČUĐENJE NAD ISTINOM U SVEMU...

Kako je to doista tužno, ali i ružno, ukoliko sa nekim pričamo samo zbog njegove navodne lepote... I šta još posve zadivljujućeg ima u svemu tome???... Mogla bi da ima ta neka velika priupitanost, zapitanost, razmišlajnje tek uzgredno... No, koliko praznine i neke šupljine... Ni duha, ni duše... O, beskorisne čvoruge ljudske...

Horizont istopljene prošlosti, za trenutak pažljivo naoštrene reči, pucketa plavim prstima i kao da polagano tek klimnu glavom, uspravno i snažno... Mehanizam tog trenutka kao da aktivira još jedan pljusak kiše, čiji tok iz niotkud uglađeni vetar doziva... Tišina unutar upitanosti tog trenutka... A horizont sa ogromnim optimizmom, kao da ispusti pucketanje u hladnoću... 

Postojanje tog trenutka uz područje u orbiti kosmičkog jezgra jezera, kao da neizmernom silinom horizont kišama umiva...Čuđenje nad istinom u svemu, nije radoznalost prisustva najmanje kapi kiše, gde samouverenost dodaje osmehe neopterećeno obrušene na raskvašenu zemlju, sa svom detaljnom lakoćom usnule nesigurnosti, kao zaustavljene ozbiljnosti i čaršijske lucidnosti...

Zahvaljujem steni što brzinom svetlosti iznenadno otvara jednogrbe moje duševne oči... I tom trajanju preživelosti i žilavosti zapravo tek neke... I tom zavijanju vetra na zapadnoj strani brega... I blaženstvu najednom ugledanog jezera... I pravovremenoj rešenosti pred ogromnom snagom muzike... I šapatu neverovatne kapi kiše na pomolu u još jedan svetli dan... I čežnji ostavljenoj pred predelom što ga bez razlike jedino klešu čudesa i gromovi... I misli neprimećenoj tek do sad... I nevidljivom tragu tišine... I sigurnosti što pešači preko plave vode... I odlučnom zaokretu i verovatnoći da i ova j dan treba da zazvuči kao lagano očekivani trenutak...I tako dalje...

NA OVAJ DAN...

Počesto ljudima kao da nisu nužne blizine da bi kroz bližnje spoznaje došli do ciljanog zaključka... 

Veoma počesto ljudima se mnogo lepše i lakše, zaključak da uočiti sa dovoljno propisne i propisane distance...

Ignorisanje emocija kroz život ovozemaljski (doduše ne baš svih), jeste jedan od preduslova da se konačno dosegne samo ono bestežinsko energetsko oslobođenje...

Priupitate li se i vi pokatkad: gde sve one "emocije" od juče, nestadoše baš danas???...

Grmljavina jeste najlepša muzika vazdušastih sfera...

Dobre stvari, pa i vremena, a reklo bi se i ljudi, dolaze i nailaze samo onima koji umeju da kroz čekanje života, takve i prepoznaju...

I život će nam postati zanimljiv upravo onda kada shvatimo da upravo jesmo kraljevi u svom malom ličnom unutrašnjem carstvu...

Život nas takođe uči da zube treba bez bojazni pokazivati, a po potrebi i gristi...

Jedno u životu treba znati: oni sa kojima smo veoma teško izlazili nekada na kraj, jesu upravo samo oni sa kojima nikada nismo imali ni početak...

U podmornici tišine skrita reč sa nebesa što zaroni, lokaciju svoju smislenu pronalazi, tamo gde retko zaćuti i morska struja, što hladnoćom svojom manje pevljiva slova, skoro pa samouvereno i modrinom svojih dubina razliva...

I zašto li izbegavam da (pre nego pogled prašnjav uprem u nebeske visote i čistote) napravim bar jedan mali misleni salto i tako preskočim sve ono što je tako očigledno iritantno...

Svaki novi dan započinje i opet se iznova rađa, upravo iz posve jednog malog razloga tajanstvenog - da svelepotom svih svojih probuđenih prirodnih reči i slova, omogući svakom biću što diše (bez razlike ume li da piše), da na jedan iskričavi treptaj zastane i oslušne, muziku svih onih prirodnih bistrih rosa, potoka i voda...

Za današnji misaoni proces uopšte nije potreban govor, jer i u nemosti tišine, reč progovara gromoglasno i jasno i to upravo onako da je čuju i najudaljenije svemirske daljine...

Mali čovek može da živi u malom selu, u možda izbledelim i jeftinim pantalonama, ali to ne znači da ne može da osmisli neku veliku misao ili ideju...

U prvoj polovini života (u prvom poluvremenu) prihvatala sam za sagovornike mnoge ljude (gotovo sve bez rezerve)... 

No, u drugoj polovini života (u drugom poluvremenu) reših da sve polagano od sebe što dalje proteram i oteram (pa taman i da se o bezgrešne i ogrešim)... 

U ovoj partiji (utakmici) životnoj posle dva istekla poluvremena, nema produžetaka...

Sunce u leđa i moja bicikla, za svaki dan dovoljno...

Svoje opekotine časno nosim, a zadobih ih radeći ono što najviše volim - vozeći biciklo...

I tako zatekoh sebe u jednoj nedoumici... Zar nije prava drskost komentarisati baš ono o čemu nisi upućen...

Za dobro raspoloženje preporučujem... Krajku hleba bela, 1 konzervu tunjevine, 2 struka mladog belog luka, isto toliko i crnog luka... Samo što luk treba dobro iseckati, posoliti, pouljiti i posirćetiti... Prijatno i 100% provereno...I desila se ta dugoočekivana kiša... 

Mogli su se čuti udari gromova u daljini i blizini... Sevale su i munje... Beše to jako dobar pljusak... Opralo se sve od te neke teške prašine... Sada je sve sveže i čisto... Obalci kišni jurili su tako preko brda... Ko zna dokle su sve stigli... No, važno da su svuda doneli svežinu i bistrinu...



2. maj 2014-e...

ВРЕМЕНУ...

Времену том тешком бремену, које није показало сву нашу срчану срж оном суштином искупљења и унутрашњег испуњења, које није довело ни до освећења и освешћења, које није обновило затроване изворе сатрвене правде, које није кушало капи слободе и ослобођења...

Времену затвореног безизлаза и несигурности, у преслатком нападу немоћи, кад неприметно унутрашње око бива затворено над тупим порицањем унутршњег непросвећења...

...

Времену без правилно постављене истине ствари, као кроз заборава тек добијене пеге, без радости и славља, као вечно зашло сунце без својих зрака, тама и магла са свих страна...

Времену без звука, у сазвежђу неизречених стихова, без самилости и са мноштвом страха, кад још једино ћутања било бије у нама, то непомичности бреме угашеним снагама као кратер згасли још бдије над нама...

Времену...