Ухватим нит самопостојања и
одшкринем онај час што је опет
узневерено пролетео мимо мене и
пуштам сузе неизливене јоште,
узводно реком да израсту у тугу
мајске кише прохладне ове, све
скупа од стаклене сете ове моје и
одмотавам плашт издржљивости
освећености моје и ходам као у
посвећењу Теби прилепљена за
дрво укрштено под којим си разапет
опет и опет, па као без очију душе
одбијам да израстем у столетни
храст, јер ја још тражим несклад
под ребром твога окрвавњенога
склада и у дубини твоје ране, ја
још умивам око груменом земље
смрвљено и исцурело око ове
прашњаве пољане под којом
неми и испијени више не
чекамо да дође неко лепше време...
Нема коментара:
Постави коментар