OTROV...

Pesnik tačno zna unapred, svaku svoju misao što se na papir poput grada sruči, što se kao u njemu kao strofa zamuči, što se kao pesma izusti, što se kao muzika odzviždi, što se kao melodija na klaviru ponovi, što se na platnu oslika, što se na dlanu preznoji, što se pod noktom zalomi, što se u petu kao strela zarobi, i što kao slavuj tanano otpevuši, što kao vetar zabruji, što kao trepavica trepne, što kao iskra iz srca iskoči...

Da je reč moja ono malo hladno zrno upravo sručenog grada na polja uzorana i najboljim usevima posejana... da je reč moja tako mala, a tako seljacima nemila... da je reč moja tako velika štetočina... da je reč moja tako tvrda i hladna... da je reč moja ta ledena voda... da je reč moja prava letnja nepogoda... da je reč moja kao što nije...

I praznoslovlje moje večeras ume da pucketa, kao i pogled što ume isto tako pred pejzažom lepo iskrčenim od suvišnog korova i trnja da prezimi u zrnu unutrašnjeg šapata, kao što i misao zaokupljena trenutkom slaganja reči pokušava ćutke da se što manje raspline u one beskorisne učaurene senke...kao što i poetična sanjarija ume da bude veličanstvenija od svakog karnevala...

Umorni ljudi prebace pretovarene prtljage preko drvenog plota, pod kojima počesto kao pod kamenom hladna umrtvljena reč krene da se miče i da niče... urušene grane i krošnje stare zjape poljima pustim razbacane... tu gde niko nije pesmu radosti stihovima urezao... tu gde nerazgovetnost ima svoje sveto i uzvišeno mesto... tu gde tužne i ružne brojimo u najniže kaste... tu gde pesnik vredi manje nego pašče... tu gde negde usred sve te divne klase, jednom nestane i tebe...

Gubitnička magla tugom nadilazi reku i njen nekada poletni tok... i umorni ljudi od tolike radosti ljuti... kroz propale reči i zver u gori od zamora zaćuti... i najrumenije cveće će da požuti... i onemiliće svi putevi... i tišine će utihnuti do iščeznuća... i pesma će dozivati neka svoja davna bespuća...

Oteža oblak modrine, pa nepušta da reč kroz njega preraste, niti da u beskrajnost plavu izraste... I kao da je neko u kofer zaključao sve vedrine i bistrine osunčanih prolećnih jutara... Pesme su retke i kao da u nekoj opustošenoj razređenosti imitiramo radosne trenutke... Lepote su svele i gde to preporučeno ima dobrog i šaljivog stiha...

Misleni sokovi moje neograničenosti u bezrečnosti postaju iznurena sećanja u grumenu praha, tamo gde prozaični zaborav pričinjava nenadmašni praznik radovanja... Da li to veče pogasi samoniklice moje reči... ili ih jutro proredi... a misao više nema sa čime da ih uporedi...

Još jedan trenutak tišine, koji je u predvečerje svoje seo i sveo, kako bi u smiraj iskapio tugom opijene sate, čekajući novo jutro majsko da svane... I da tako tuga stane i nema ostane, kroz prostore ljubičaste magle... I začuđene trave kad posive od oblačnosti teške mreže... Kao ptica bez nadahnuća, umreće pesnička osirotela duša - apsolutno pusta...

U povečerje krenem da plastim presušene reči podno proplanka, tamo gde svako jutro rosa jutarnja promuklošću svojom proplaka... gde kišni pljusak drveće sablasno svežinom znoja pokapa... i gde fijuk vetrova strašnih sa senkama se svojim najdivnije poklapa...

Mislima kroz reč večernju prolazim, 

kosmičkim prahom razvejana, 

i tek čujem šušte atomi iskričavih pčela... 

I misao ni u viđenju nije više tako teška, 

a kroz prostranstvo reči poništene kao da

poskakuju do srećnog samouništenja...

Nešto mi pade na um... Svi ovi naši svakodnevni fenomeni, zar upravo ne svedoče, kako se počesto sve te vremenske nepogode i nedaće, obruše isključivo na već dovoljno izmučene i osirotele ljude... I tako dalje... Počesto plate i pate, najmanje krivi... Ako vratimo film malo unazad... Svaku godinu pamtismo po nečemu... Pa valjda i ovu treba zapamtiti, da li već po ne zapamćenom "potopu", klizištu ili odronu... I može li Čovek sa vodom do krova da i dalje viče: kako si fantastičan fantastični živote???...

Budite do neba zahvalni svima onima koji su parali Vaše srce i porili ga kao pileću utrobu i džigericu... Nije to bez razloga... Bio je to jedini način da iz Vašeg srca iscuri sav nagomilani i nataloženi otrov...