Umesto što jedni druge zdravimo sa pozdravom tipa: dobar dan, kako ste i tome slično, ja ipak preporučujem da pozdrav taj preinačite u najljudskije pitanje skrojeno ikada: jeste li se nekad i nečim ogrešili kadgod o mene???... Ili možda, Ja o Vas???...Ljudima je od vajkada bio neophodan dobar fokus, a nikada okus-pokus... Pa tako najbolji i najpouzdaniji ljudski fokus jeste bol i patnja - tuga ljudska...U poganoj sredini i jezik neizostavno mora, a i trebao bi biti što bolje opoganjen, jer drugačije opstanak među istima i nije moguć i izvodljiv... Psovanje je naprosto odjednom postalo - neodoljivo važno i sve manje lažno...Samo onaj ko jeste izdržao teret sopstenog titanskog bola, ima neprikosnoveno pravo da novopotkovane uzročnike svakog daljeg i najneznatnijeg bola tipa ogrebotine male - najpre dobro govnima i nahrani...Oni koji se i ogreše o nas, imaće sve manje hrabrosti i snage i načina, da nam ikada i izađu pred oči...I kao da sam malo bede pobrala u životu, pa treba još da dodam koju trpnju više, podnoseći i trpeći nemilosrdne drznike koje po hodnicima sećanja srećem - sve više i više...Sve što bi čovek i izrekao pred slepim očima svojih mali rugača, i dalje je posve ništavno...Šta to nepomućeno ostane posle mnoštva prolećnih kiša, posle svih zamora, posle osušenih snaga, posle tužnog poraza, posle porušenih zdanja, posle neprebolnih rana, posle bespovratnih dana, posle znanja i neznanja, posle zavera, posle jako teških stanja, posle hladnih zaborava, posle preživljenog straha, posle skamenjenog mraka, posle posečene breze, posle svega: ostane li nepomućeno bilo šta???...Jesu li talasi vremena tugom ljudskom vazda umnoženi kao prolećno sivilo i horovi ispoliranih kapi majske kiše... Jesu li opet preteški zalogaji istopljenih reči na krvavom pesku i osunčanom odblesku istovarenog truda i znoja... Jesu li sva gorka saznanja odveć ništavna i mala... Jes li i cvet i trava pošteđeni svakog novog razočaranja... Jesu li nepotrošne stanice ljudskog bola... Jesu li dovoljno preteške i najpoetičnije strofe... Jesu li umorom pomilovali rugobnu dušu... Jesu li nedovoljno tukli vetrovi silni po nemoćnim senama odveć umorenih stabljika u začetku dana... Jesu li i kamen vešto zagorčali pod uvelom senkom... Jesu li???...
Нема коментара:
Постави коментар