ЗАПИШЕМ ТЕК ПО МАЛО...

Запишем тако и напишем, тек по мало, да се зна да постојим и да ме има... И ако се мојим непријатељима можда учини да сам уморна, ја тек тада крећем - да се довијам и сналазим... Ја се у том шкрабању проналазим... Па тако кредом белом, шкрабам по зиду добро омалтерисаном... Кроз креду, без падања у неку већу беду, окречим дланове... На ум ми цвркну нове идеје... Пржим их реш - шро решије да буду... Хрскаве и фино слане... А онда их у сласт све смажем... Руке оперем и добро хидрантном кремом намажем...

     

Ја сам смогла тек толико снаге и опет дошла на старо место, да кажем и мало слажем, но мени се то не сме урачунати за зло... Смућкам лимунаду, па је добро пошећерим и искапим за трен ока... Око мене страшно опсоваше неки људи, а ја се правим да не чујем...  Зажмурим на једно око и пустим кроз прсте да прође вода са чесме... Музика трешти на радију, а звучници само што не искоче из шина... Данас се нисам измерила на кућној вагици... Са килажом немам проблема... Истрчах на кратко напоље... Видим поледило и хладно заиста јесте... Жао ми Џонија, па се питам: колико је њему заиста хладно у кућици без врата???... 

И данас није тешко закључити, да је од јуче остало и да ће и устра осванути - ништа ново... Остаде само пар незавршених коментара... Није довољно да ми 1000 људи каже - да мислим погрешно... Ја кажем то што кажем, а увек и мислим тако и још плус покажем и докажем... И нема ту препреке, а ни страха... Јер моје речи се рађају из душе и срца... И мада знам да не пролазим углађеним стазама, ја газим чврсто изрованим булеварима... И чекам да се забеле прве висибабе у зеленој трави, ако их снег не удави...

 

Празан брисан простор није поражавајући стицај околности, већ лакоћа са којом се боље дише и мисли... Празан обрисан  призор само је прави одраз и доказ, како настаје још лепши обрис тек започетог дана... Празна непрегледна широка пространства, пред којима моја душа једино се још клања, без имало покајања... Празан и избрисан... Празан и обрисан... Празан и поништен, али никад уништен...

 

НА ХЛАДНОЈ ПУЧИНИ...

Данас небом не хукте авиони и не чују се птице... Данашњу тишину непознати људи, без наде, полумртви, на хладној пучини, својим шапатом закопавају у ту муклу тишину... Небо изнад мене, данас мирише на тешке оловне кише... Бледа хладноћа као да гута немо грање, док нас откида нека непрозирна туга...

Под леденим плаштом у тишини, тек засветли у сузи тужна ока... На хладној пучини, залеђено време, светлом својим зажиже лиле... Долина заспала и застала поред воде, далеко од ужурбаних корака... Тишину наруши неутешна болна вест...

Опет расту и пучином хладном броде тужне вести... Мало је потреса - треба још... Тога никад доста... Прва вест погађа равно у срце... Лоша вест, а душа не сме заплакати... Сада нека буде шта буде... Очекивали се ови дани, као по некој уклетој навици... Да ли је и сан био врста упозорења???... Трње израста кроз моју главу... 

Чекати, сачекати, причекати... Видети... Све се одједном опет сруши и на главу ко топ сручи... Идем на мајдан да ископам мало нове снаге... Требаће ми жестоко...   

СМЕЛОСТ...

Најбоље је када у животу не очекујеш, ама баш ништа, јер постоје такве непремостиве препреке, па се све сведе на - неуспешност тих неких дана или крупан недостатак слика и прилика... Срце и разум почесто нису у нужном расцепу, процепу или разлазу - мада је некома тешко прихавтити ту чудесно изречену мисао и истину... Једино би неправедно било - назвати је измишљотином...

Смело и другачије од других говорити, на ваљан начин и без сувишних изговора - биће равно постизању коначног невиђеног успеха... Догађају се "неважне" ствари, а ја се непрекидно трудим и то показујем - да их све мање опажам и региструјем... Посматарм све са старне и то ми је више него довољно... Кроз то посматрање учим... Спретна сам у тој вештини... А уложени напор ми се увек двоструко врати...

ЈУЧЕ, ДАНАС, СУТРА...

Као кроз густо грање од Јуче, покушавам све више да не гледам у ново прохладно Данас, јер већ Сутра на помолу може бити нека нова олуја... Тако три верне сестре - Јуче, Данас и Сутра, решише да начине неке нове сплетке... Тој играрији тек што понестаде даха, кад гле чудеса - отвори се нека већа шанса... 

Јуче је одбацило далеко у даљ своје оштро копље, Данас је завртело куглу још са рамена, а Сутра ће закуцати кош без пренемагања... Никаква разлика између циркуса и шарене арене, јер забава креће тачно на време... Заталасана маса само рукама пљешти и аплауз свима великодушно зна да удели... Акробате и пајаци у некој бојажљивој неверици, тек по који осмех поклонити знају, док припремају за извођење - нову вешту тачку...

Јуче ће увек односити превагу, Данас ће оклевати у месту, а Сутра ће отпустити све своје идеале... Јуче ће покушати на превару и силу, Данас ће се покуњено заглибити у блату, а Сутра ће се одрећи вере и све порећи... Јуче ће бити победник без борбе, Данас ће бити губитник без пореза и пораза, а Сутра ће бити нешто између - а шта је то - тешко се погађа, јер то се и не догађа... 

И тако трају три сестре у мени - Јуче, Данас и Сутра... Три енергије и три вишње силе... Три моје половине, а никад целине... Три путање и три стазе... Три циља и три бесмисла... Три видика и три круга... Три видокруга... Све на три и у три... Три моја трна и три оштре бодље... Три крчага и три чесме... Три шоље и три чаше... Три почетка и три завршетка... Три приче и три песме... То су само - Јуче, Данас и Сутра - мени углавном у глави...           

ТАЈ НЕПОНОВЉИВИ ТРЕНУТАК...

 

И ово ново фебруарско јутро, освануло је са доста снежног покривача белог... Отпочињем с` дубоким поштовањем, један дан касније, самозаводљиву причу фебруарску... Замишљена одсутност трајала је скоро 20 минута... Чекам да мисао запева и проговори из мене... Нови снег (снежни покривач бели) што је нападао преко ноћи, производи бистру белину... Од призора застаје дах... Да ли ико примећује тих неколико непоновљивих снежних тренутака???...

 

Застајем са сигурношћу... Гнездим се у топлом кревету... Радознало се ушушкавам у топло ћебе... Широк осмех на лице, узвраћа ми први гутљај горке кафе... Уживам у хватању тог непоновљивог тренутка... Обрадује ме шоља кафе у кревету код куће... Држим на оку Сунце... И небо се разведрило... Место сивила израњају плавичасти тонови... 

 

Ово је тај непоновљиви тренутак у коме треба да осмислим нешто ново... Не сме доћи до понављања... То што кажем сада, не сме да личи на оно од јуче... Са колико успеха то постижем???... Ипак ћу на кратко заронити у мали снени предах... Јутрос сам уранила мало и сада као да ми фали још мало сна... Очи су већ снене, а капци отежали од писања... Сном ћу окрепити смрзло тело... 

БРЗА КИКИРИКИ ТОРТА...

Први дан викенда, освануо са нешто белог снежног покривача... Чим сам устала, изненадих себе новом идејом... Нисам много оклевала, па ни кафу нисам попила (онако седећи - како и треба)... Испих је с` ногу (онако узгред)... Започех дан - вредно и радно... Домаћица сам по звању и поносна сам због тога... Треба бити вешт и способан, а то баш не може свако... Домаћинска кућа је одвајкада мирисала на торте и колаче... Е тако сам ја решила да испробам ону "Брзу кикирики торту"...

Савршено брза рецептура, а то ми овог јутра треба... Презирем досадно растезање  и отезање... Уопште говорећи, могла бих комотно себе прокламовати за посластичара... Још од малих могу обожавам да месим торте и колаче... Но, торте су ми најомиљеније... Осећај је потпун и невероватан, па бих препоручила у што већим количинама и Вама... То је чаролија слатког путовања, коју често приуштим себи, без бојазни да ћу бити исмејана или искарикирана... 

Часно распоређујем своје мале кућне послове (а такође сам их распоређивала и вешто кад сам била запослена)... Да, била сам у једној доби свога пребогатог живота (ако нисте знали)... Стварно се јежим од оних неспособних да било шта умесе, скувају или ураде... Не волим куповне ствари... На цени је свеже и домаће... Видици који пуцају преда мном су пуни нових идеја, а велика је људсак храброст, распламсати своју идеју...

Време својом белином делује веродостојно овог јутра... Убедљива природност, краде ми ту драж најбољег могућег слуха... Моја музике је несебична и често више слуша, него што пева... Опис једног фебруарског јутра... По богатству својих плодова, мојој пажњи као да измиче песма смрзлих џивџана... Да ли су птице саздане за сву ту зимску патњу???... Сумња и глупост, закуцаше на туђа врата... Под зраком Сунца без икаквог повода (мени поводи нису потребни) у свему ниче тајна откривене свелепоте...

Бујају мисли моје... Записујем речи... Пред јасним циљем, не постављам питања странцу... Пуно блештавих искрица на памети... Опипавам облике и миришем боје... Где су тумачи???... Неколико минута најчистије радости, пред почетак буђења свести... Спавају ли моја чула???... Одједном схватим - садашњост је боља од будућности... Не померам се с` места... Несхватљиво и неухватљиво, без напора, смело и спретно, сагледавам углавном све већ виђено... 

Нешто треба казати и сутра... Успешно писати, без одсуства штетних мисли и тако поезијом живљења у немилосрдној утакмици живота, без права на адвоката, одбранити своју част и достојанство човека... Немам потребе да се сматрам добрим човеком... Ја то и јесам... Уметност моје исписане хартије, довољно подстиче ту потпуну и пуну мисао у мени... Све ми је на дохват руке, само права истинска срећа је недохватити ама баш ништа... 

Мој мозаик је давно склопљен и нема потребе за украшавањем... Клупко се одмотало... Уживам у свакој новој игри живота... Дуго нисам пронашла бољи извор енергије... Мој извори нису пресахли... И сутра ћу нешто казати на ту тему... Рођени за жртву, одбијамо бити жртве... Непријатељ ће побећи и при најмањем трзају у ноћи... Ја нисам од оних који дозивају у помоћ... Моја стварност је моја игра... У мени и даље рађају се нове идеје, а мисли пожеле да буду забележене...           

 

ГОРЧИНА...

Дешава се неретко у људима горчина таква, да јој и најљући осветник целога света, може позавидети... Право на неку наду, не помаже уопште, јер је људско помрачење остало без себи својствене лакоће... Пресуђено време није више у служби неког преузвишеног циља... 

Постоји оно празно и ништа... Без поретка и ваљане идеје, невидљива мисао се закопрца, како не би потонула у клопку времена худа... Надиграна ведрина духа, по кратком поступку, ућуткана по добром народном обичају... Напор ко кап у очи, исцеди са оживеле површине, рањено срце... 

Опроштаја се људи боје, јер опростити не могу наизглед изгубљеним штеточинама... Кривац у својој тежњи некако се одржава у горкој радости... Гласа умањеног, окружен не баш великим напором, без вике према људима, незаинтересовано пружа отпор... Укус горчине обесхрабриће и најравнодушније говорнике... 

Утешна прошлости сусрећем те у скоро сваком парчету добро препеченог колача... За мучну себичност ти се појавиш, да би ми рекла како треба више да сањам... Твоја пролазност мене се не тиче... Више на мени нема места за твоје ударце и неправде... Угашено и клонуло, остајем без способности да ти исплатим нову пристиглу рату... 

Дотрајало све у овом часу, више ми не задаје онај исти бол, склон да покаткад одахне на чистом ваздуху... Подносим горчину око себе без одређеног повода и песимизма... Осећам како претрчавам улицу иако је црвено светло на семафору... Најбоља део моје приче тек започиње... Нема ту места стравичном чуђењу... Храброст је бити Човек... Зато бескрајно задовољство припада мени због тога... 

Можда не видиш моје људске врлине???... Сличне су ономе ко их посматра са стране... Ретки су векови без горчине... Успевам да будем изнад света у коме живим, а да притом не изговорим ништа сувишно... Данас је можда теже него јуче, али сутра ће потврдити све оно што данас нема храбрости да призна... Јасно је ко дан да граница људскости не може да се исцрта тамо где нико и не постоји... 

Грешке кратког ума, теже да изазову такав доживљај, без искрености, па да тако постану нови предмет шаљивих разговора... Непомичност брзоплето, мада подношљиво, сумња у њихову тачност и све се даље држи од сваког вида постојања... Земља која нема смисла у пропадљивости својој умире без мелодије и звука... Туђа понижења живе у мени... Шапуће живот са страдалних обала... Збогом светлости моја...         

ОНАЈ КО ПИШЕ...

Живот је као игра "Слагалица"... Један дан пораз, други победа... Један дан нови рекорд, други дан стагнирамо... Но, важно је да се сваки дан улогујемо и што поштеније и мудрије одиграмо...

Седим и гледам како река протиче... Седим и гледам како се саобраћај одвија... Седим и гледам... Сањам...

Светлица ме удари у главу... Видим на даљину... Журим... Жмурим... Ууууу... Певушим мелодију стару... Чекам... Телефон зазвони... Веза се прекинула... Ооооо... Нешто сам се слатко насмејала... Следећи пут - пустићу да само звони телефон... И нећу се јавити...

Судбино... Не зови не - нећу ти се јавити... Леђа ти морам окренути... И баш ме брига са ким ћеш сада по свету путовати... Ја више са тобом нећу друговати... Не зови ме... Ја више твојим лудостима нећу робовати... Продужи мимо мене... Нека ти неко други варта отвори... Идем тамо где судбина не смета... Идем тамо где има више реда... Гнушам се судбино твога нереда...

Ти вероватно понекад помислиш или умислиш да ме познајеш... Али, не!!!... Грдно се вараш... Нема ту ни трунке шминке... Моје лице је чисто и не трпи никакве додатне ефекте, примесе, а ни финесе... Груба игра речи и још грубљих црта... Огрубела кожа... Испод површине грубости, остало је безброј трагова... Но, на све се свикне и вешто навикне... Важно је само да се на крају добро намигне...

ОНАЈ КО ПИШЕ писања самог ради, никад не размишља да  ли ће неко читати то што напише... ОНАЈ КО ПИШЕ - он пише, јер кроз писање постоји и дише... ОНАЈ КО ПИШЕ, никад се не бави тиме - коме и зашто пише... ОНАЈ КО ПИШЕ - једино и само пише, јер тренутно ништа оригиналније не покушава да смисли... ОНАЈ КО ПИШЕ - зна да увек може - лепше, боље и више... ОНАЈ КО ПИШЕ...   

Постоје жене које су некад плакале... Но, сада и данас - не би плакале, па да се читав свет окрене наглавачке... Кад су ојачале, не плаше се ни за сутра, које свањива и долази, такође без суза...

ИГРА РЕЧИ...

На заспалим темељима невидљивог живота, негде на периферији душе, затрепери варљива ИГРА РЕЧИ... Изгледа невероватно да сви људи или врло мали борј људи, и данас суде о угашеним осећањима тако унезверено, пратећи велики догађај на малом екрану... Често се проповеда неочекивано, а примећујем смислене гласове и сада изражене кроз напор прваилно изговорених речи... Добро писање много не познајем, док неким тумачењима учестало приступам... Илузија на дохват руке у мени нараста, као квасац размекшан у шољи млаког млека... Устезање растегнуто, асоцира на неочекивано снебивање једног броја покварених речи... Пијанац успореног покрета, тешком ногом тражи излаз, на празну улицу... Младалачка ИГРА РЕЧИ, неуко штипа за очи...

ИЗ ЈЕДНОГ ЉУДСКОГ ОКА...

ИЗ ЈЕДНОГ ЉУДСКОГ ОКА, извире незаустављив гејзир топле живе воде... а свака мала капљица... те топло живахне росе... такву истрајну радост... и неко лепо надахнуће... у срцу и души покреће... да човек стане и гледа... чудећи се том... свакидашњем природном процесу... што креће... ИЗ ЈЕДНОГ ЉУДСКОГ ОКА... 

Понекад у неким ситуацијама (није важно којим и каквим - то зависи од вашег избора)... све изгледа таман тако... као провести само пар секунди без ваздуха у плућима... која су потопљена (није важно чијом вољом)... на дну хладне реке или мора... а све са циљем да се у тој грчевитој борби спозна... вредност и драгоцена реткост... сваког УДАХА и ДАХА... све те неопходне количине најпотребнијег могућег ВАЗДУХА... без кога свега може да има, само нема живота...

Најбитнија ствар јесте да... сијалице мале унутар ваше трепераве душе... сијају у мраку и полутами исто... тако интензивно и јарко... као чисти искричави кристали на Сунцу... 

Има дана када мисао неће да пусти из недара ни словце... А онда опет тако наиђу дани неки... када прокључа свака реч и покрене се то слово у души... А мисао без чуђења, настави да се клацка... Па заљуља неке нове речи... обично тамо пред поноћ... Па пожели лепе снове... Да се лакше на починак оде...

Да би после нечег рецимо лошег опет устали и кренули у шетњу као Човек... није довољно да вас мало начну и да напрснете... Потребно је да вас добро сломе и сваку вам кост поломе... Јер тек тада попут Феникса можете се сакупити... Па кренути у шетњу као Човек са две нове здраве ноге... Но, потребно је и мало мозга, при свему томе...

 

ЕКСПЛОЗИЈА ЗВУКА...

Моји утисци док преслушавам сва та пенушава музичка ткања и сву ту чаробну музику, започињу рођењем звука изјутра... Звучна експлозија настаје у тренутку када музика фина, затрепери као чигра у лету, брже од брзине светлости и светла... Звук се тада креће и затрепери као перо, кроз ваздух, па тако оплемени средину и обогати простор... 

Звучни високи тонови, сви ти природни шумови и звучни импулси, зазвуче раскошно у својој разнобојној палети... Звук се тада изпрелама и изодбија у свим могућим правцима... Поред ваздуха, звук се покрене и кроз воду моје реке, кроз бетон мога дома, кроз дрво мога стола, кроз гвожђе мојих стубова и кроз стакло моје чаше... Најлепша музика засвира од звука тишине тачно у подне... 

Још један запис о експлозији звука, би да срочим и помало у висине скочим, од земље одскочим... Ту музику ништа не може избрисати из вена, из душе, из срца... Не могу казати више о свелепоти звука, што ме опија и носи, кроз живот вазда води... Знам само да се јавља звук... Звук који ме покреће... А напољу, нови дан свиће...

ПРОСПИ МЕ...

 

Просуо се нови осунчан дан испред мога ока... Полагано приводим крају ишчитавање давно започете књиге... Неколико испијених кафа у низу (свега две, а треће се одрекох)... Птице певају фебруарску пролећну песму... Желим да оставим што лошији утисак... И шта се то кога тиче - ко сам и како сам???... Душебрижници круже изнад мене као изгладнели лешинари... Жедни су туђе крви... Хронично нерасположен дан за неке... Но, мени је све потаман... Невидљиви ударци не могу да боле... Моје тело мирује, мртво и убијено... Али, мисао моја бесмртна је... Мисао моја жилава и жива, не спада ни у један од затворених кругова... На путу без повратка, одједном схватам да немам за чим да жалим... Живахни врапци и даље у авлији цвркућу пролећну песму... Тело непомично, а мисао пробуђена негде на пола пређеног пута... Мисао ме прене из непостојања и виче: "ПРОСПИ МЕ"...

ПОМИСЛИМ НА...

Одједном у целој причи, ПОМИСЛИМ:

на распадање сунчевог зрака;

на ту парчад непомућеног светла;

на бездан који не може нашкодити;

на стрпљиво склопљено око;

на нечујни звук осредње музике;

на неизбежно клијање маховине;

на  раздерано трајање замисли;

на узвишену суштину туђег бола;

на урушену празнину осећања;

на стварно жаљење непомичног сумрака;

на ...  

 

ЈЕДНОСТАВНОСТ...

 

ЈЕДНОСТАВНОСТ тог драгог присуства, тамо далеко, на хоризонту, у плавој тишини неба, као да жури да прохода попут малог детета... Стисла се уз брда голема, густа магла лепљива, као дим из задимљених и стиснутих кафана, па ме крадомице буди из полудивљег сна... Капљице кише носим у оку, док искричава сећања нестају у музици ветра, што је фијукао бесно прошле ноћи... Добројутро... Одједном заурла сањалачка ЈЕДНОСТАВНОСТ у мени... Савладаше ме још брже, илузије, тупим ударцима у леву севаницу... Слутим и бројим звезде, које избројати не могу...

ПЛАМЕНЕ СНАГЕ...

Налазим у себи нове ПЛАМЕНЕ СНАГЕ, из једног јединог оштрог угла, тог невероватно простог разлога - постојим док читам, а живим док дишем... Више нема у мени простора за слутњу некадашњу, па тако све мање корачам тамо где су уздигнути прави и тупи углови... Више не морам да проналазим музику, јер она је срасла за срце и на далеко одјекује, а да не пусти из себе ни гласа... Више волим опијеност чистом илузијом, него све истине овога света сабране у капљици мудрости неба... На хиљаде откуцаја те ПЛАМЕНЕ СНАГЕ, креће и буја, како би на пролеће могло да долично процвета...   

СЕДИМ...

 

Седим на обали реке своје, на пребледелом кемену, посматрајући камење срасло за зелену обалу, коју да једва могу сажети у пар неиспеваних стихова... Не знам како да насловим најновију фебруарску песму, која се попут младице заталаса на дну мог распеваног срца... То није све, што сам покушати хтела... Опет ме запљускују речни таласи, одбегле наде и беспотребног сневања, кад су жеље већ одавнина бачене низ реку... Знам да тако треба  и мора... Топим се, али не нестајем на фебруарском Сунцу, што греје кроз пар ушећерених облачака...   

КАЖЕМ...

 

Осване без кише и снега, такав осунчан дан у мени, а ја исто као и јуче, кажем сама себи - немам више шта да кажем!!!... Опет као некада, сама себи - лажем, са тим финим углађеним стилом... Није у мени признајем, онај јучерашњи песнички занос, а ни могућност да изручим тај илузорни траљави запис... Није то ни прокоцкана илузија од прекјуче, што ме покаткад запрепастити уме... Заваравам се још, док траг заваравати могу, не губећи своју ситну душу... И тако још понешто кажем и слажем...

НАПИСАТИ...

Сваки дан треба нешто - рећи, казати, написати... Испред мене прегршт неисписаних страница... На почетку - размишљам - о чему писати???... Одмах се суочавам са тим непријатним затишјем у себи... Као да немам више о чему писати, ни што рећи, а ни казати... Онда схватим да имам о чему, али одједном - ја више не умем писати... Чудни судари атома у мени... Експлозија боја, мириса и музике... Недостају ми слова... Напустиле ме златне речи тог најфинијег написаног ткања... Осећам се немоћно и мучно збот свега тога... Ћутим над прегрштом неисписаних страница и страна... Река протиче... Живим... Осећам се нелагодно... Не!!!... Осећам се збуњено... Не!!!... осећам се - чаробно и радосно... Помало заборављено и досадно... Али, све пролази у неповрат одлази - зар не???...

Живот треба свести на најдисциплинованији облик људске ћутње, пред низом новостворених питања и постављене сваковрсне сумње, па тако све терати до неке нерешиве бесконачне дилеме...

На рубу данашње трапавости... послушаћу глас здравог разума... а срце нека пређе на неки виши ниво... под окриље срећне зевзде падалице... да се са изврнутим садржајима... харбро бори и на цести носи... како не би дотакло дно неке веће... избежне пропасти...

На плавом хоризонту... после тутњања силних громаова и јаке олује... остало је такво немо затишје... на граници праскавог судара... тек рођеног слободарског духа и... новог пробуђеног песничког дара...

 

НЕСПОСОБНОСТ...

Моја неспособност да напишем ваљану реченицу, напросто је засенила све моје пређашње најједноставније прећутане мисли... Освану нема јутра у мени... Све се слије и одјури низ реку... Шта још могу да кажем???... У мени предео затрпан тишином - ћути...

ТЕХНИЧКА СВЕСТ...

Ова једна мала искра, безимене необичности, моје тек пробуђене техничке свести, као да у свеопштем отуђењу и метежи, проналази свој заборављени зрак под Сунцем овога нашега пространога неба... Разгледам, размишљам, пребирам и премишљам се, тек толико колико ноћи треба да сване или дану да се изнова смркне... Онда, застанем и добро станем, али у ходу итекако пазим, да на остатке туђих мрвица ногом малом не станем... Потом се смејем и смејем, као на киши, док трепћем и трепћем, а капи кишне тако ми чисте замагљени вид... А на крају, полетим ка небу као балон мало већи и тако нема краја мојој неизмерној срећи...