И ово ново фебруарско јутро, освануло је са доста снежног покривача белог... Отпочињем с` дубоким поштовањем, један дан касније, самозаводљиву причу фебруарску... Замишљена одсутност трајала је скоро 20 минута... Чекам да мисао запева и проговори из мене... Нови снег (снежни покривач бели) што је нападао преко ноћи, производи бистру белину... Од призора застаје дах... Да ли ико примећује тих неколико непоновљивих снежних тренутака???...
Застајем са сигурношћу... Гнездим се у топлом кревету... Радознало се ушушкавам у топло ћебе... Широк осмех на лице, узвраћа ми први гутљај горке кафе... Уживам у хватању тог непоновљивог тренутка... Обрадује ме шоља кафе у кревету код куће... Држим на оку Сунце... И небо се разведрило... Место сивила израњају плавичасти тонови...
Ово је тај непоновљиви тренутак у коме треба да осмислим нешто ново... Не сме доћи до понављања... То што кажем сада, не сме да личи на оно од јуче... Са колико успеха то постижем???... Ипак ћу на кратко заронити у мали снени предах... Јутрос сам уранила мало и сада као да ми фали још мало сна... Очи су већ снене, а капци отежали од писања... Сном ћу окрепити смрзло тело...
Нема коментара:
Постави коментар