Седим на обали реке своје, на пребледелом кемену, посматрајући камење срасло за зелену обалу, коју да једва могу сажети у пар неиспеваних стихова... Не знам како да насловим најновију фебруарску песму, која се попут младице заталаса на дну мог распеваног срца... То није све, што сам покушати хтела... Опет ме запљускују речни таласи, одбегле наде и беспотребног сневања, кад су жеље већ одавнина бачене низ реку... Знам да тако треба и мора... Топим се, али не нестајем на фебруарском Сунцу, што греје кроз пар ушећерених облачака...
Нема коментара:
Постави коментар