Налазим у себи нове ПЛАМЕНЕ СНАГЕ, из једног јединог оштрог угла, тог невероватно простог разлога - постојим док читам, а живим док дишем... Више нема у мени простора за слутњу некадашњу, па тако све мање корачам тамо где су уздигнути прави и тупи углови... Више не морам да проналазим музику, јер она је срасла за срце и на далеко одјекује, а да не пусти из себе ни гласа... Више волим опијеност чистом илузијом, него све истине овога света сабране у капљици мудрости неба... На хиљаде откуцаја те ПЛАМЕНЕ СНАГЕ, креће и буја, како би на пролеће могло да долично процвета...
Нема коментара:
Постави коментар