Данас небом не хукте авиони и не чују се птице... Данашњу тишину непознати људи, без наде, полумртви, на хладној пучини, својим шапатом закопавају у ту муклу тишину... Небо изнад мене, данас мирише на тешке оловне кише... Бледа хладноћа као да гута немо грање, док нас откида нека непрозирна туга...
Под леденим плаштом у тишини, тек засветли у сузи тужна ока... На хладној пучини, залеђено време, светлом својим зажиже лиле... Долина заспала и застала поред воде, далеко од ужурбаних корака... Тишину наруши неутешна болна вест...
Опет расту и пучином хладном броде тужне вести... Мало је потреса - треба још... Тога никад доста... Прва вест погађа равно у срце... Лоша вест, а душа не сме заплакати... Сада нека буде шта буде... Очекивали се ови дани, као по некој уклетој навици... Да ли је и сан био врста упозорења???... Трње израста кроз моју главу...
Чекати, сачекати, причекати... Видети... Све се одједном опет сруши и на главу ко топ сручи... Идем на мајдан да ископам мало нове снаге... Требаће ми жестоко...
Нема коментара:
Постави коментар