Просуо се нови осунчан дан испред мога ока... Полагано приводим крају ишчитавање давно започете књиге... Неколико испијених кафа у низу (свега две, а треће се одрекох)... Птице певају фебруарску пролећну песму... Желим да оставим што лошији утисак... И шта се то кога тиче - ко сам и како сам???... Душебрижници круже изнад мене као изгладнели лешинари... Жедни су туђе крви... Хронично нерасположен дан за неке... Но, мени је све потаман... Невидљиви ударци не могу да боле... Моје тело мирује, мртво и убијено... Али, мисао моја бесмртна је... Мисао моја жилава и жива, не спада ни у један од затворених кругова... На путу без повратка, одједном схватам да немам за чим да жалим... Живахни врапци и даље у авлији цвркућу пролећну песму... Тело непомично, а мисао пробуђена негде на пола пређеног пута... Мисао ме прене из непостојања и виче: "ПРОСПИ МЕ"...
Нема коментара:
Постави коментар