ЈЕДНОСТАВНОСТ тог драгог присуства, тамо далеко, на хоризонту, у плавој тишини неба, као да жури да прохода попут малог детета... Стисла се уз брда голема, густа магла лепљива, као дим из задимљених и стиснутих кафана, па ме крадомице буди из полудивљег сна... Капљице кише носим у оку, док искричава сећања нестају у музици ветра, што је фијукао бесно прошле ноћи... Добројутро... Одједном заурла сањалачка ЈЕДНОСТАВНОСТ у мени... Савладаше ме још брже, илузије, тупим ударцима у леву севаницу... Слутим и бројим звезде, које избројати не могу...
Нема коментара:
Постави коментар