ГОРЧИНА...

Дешава се неретко у људима горчина таква, да јој и најљући осветник целога света, може позавидети... Право на неку наду, не помаже уопште, јер је људско помрачење остало без себи својствене лакоће... Пресуђено време није више у служби неког преузвишеног циља... 

Постоји оно празно и ништа... Без поретка и ваљане идеје, невидљива мисао се закопрца, како не би потонула у клопку времена худа... Надиграна ведрина духа, по кратком поступку, ућуткана по добром народном обичају... Напор ко кап у очи, исцеди са оживеле површине, рањено срце... 

Опроштаја се људи боје, јер опростити не могу наизглед изгубљеним штеточинама... Кривац у својој тежњи некако се одржава у горкој радости... Гласа умањеног, окружен не баш великим напором, без вике према људима, незаинтересовано пружа отпор... Укус горчине обесхрабриће и најравнодушније говорнике... 

Утешна прошлости сусрећем те у скоро сваком парчету добро препеченог колача... За мучну себичност ти се појавиш, да би ми рекла како треба више да сањам... Твоја пролазност мене се не тиче... Више на мени нема места за твоје ударце и неправде... Угашено и клонуло, остајем без способности да ти исплатим нову пристиглу рату... 

Дотрајало све у овом часу, више ми не задаје онај исти бол, склон да покаткад одахне на чистом ваздуху... Подносим горчину око себе без одређеног повода и песимизма... Осећам како претрчавам улицу иако је црвено светло на семафору... Најбоља део моје приче тек започиње... Нема ту места стравичном чуђењу... Храброст је бити Човек... Зато бескрајно задовољство припада мени због тога... 

Можда не видиш моје људске врлине???... Сличне су ономе ко их посматра са стране... Ретки су векови без горчине... Успевам да будем изнад света у коме живим, а да притом не изговорим ништа сувишно... Данас је можда теже него јуче, али сутра ће потврдити све оно што данас нема храбрости да призна... Јасно је ко дан да граница људскости не може да се исцрта тамо где нико и не постоји... 

Грешке кратког ума, теже да изазову такав доживљај, без искрености, па да тако постану нови предмет шаљивих разговора... Непомичност брзоплето, мада подношљиво, сумња у њихову тачност и све се даље држи од сваког вида постојања... Земља која нема смисла у пропадљивости својој умире без мелодије и звука... Туђа понижења живе у мени... Шапуће живот са страдалних обала... Збогом светлости моја...