Одједном у целој причи, ПОМИСЛИМ:
на распадање сунчевог зрака;
на ту парчад непомућеног светла;
на бездан који не може нашкодити;
на стрпљиво склопљено око;
на нечујни звук осредње музике;
на неизбежно клијање маховине;
на раздерано трајање замисли;
на узвишену суштину туђег бола;
на урушену празнину осећања;
на стварно жаљење непомичног сумрака;
на ...
Нема коментара:
Постави коментар