Први дан викенда, освануо са нешто белог снежног покривача... Чим сам устала, изненадих себе новом идејом... Нисам много оклевала, па ни кафу нисам попила (онако седећи - како и треба)... Испих је с` ногу (онако узгред)... Започех дан - вредно и радно... Домаћица сам по звању и поносна сам због тога... Треба бити вешт и способан, а то баш не може свако... Домаћинска кућа је одвајкада мирисала на торте и колаче... Е тако сам ја решила да испробам ону "Брзу кикирики торту"...
Савршено брза рецептура, а то ми овог јутра треба... Презирем досадно растезање и отезање... Уопште говорећи, могла бих комотно себе прокламовати за посластичара... Још од малих могу обожавам да месим торте и колаче... Но, торте су ми најомиљеније... Осећај је потпун и невероватан, па бих препоручила у што већим количинама и Вама... То је чаролија слатког путовања, коју често приуштим себи, без бојазни да ћу бити исмејана или искарикирана...
Часно распоређујем своје мале кућне послове (а такође сам их распоређивала и вешто кад сам била запослена)... Да, била сам у једној доби свога пребогатог живота (ако нисте знали)... Стварно се јежим од оних неспособних да било шта умесе, скувају или ураде... Не волим куповне ствари... На цени је свеже и домаће... Видици који пуцају преда мном су пуни нових идеја, а велика је људсак храброст, распламсати своју идеју...
Време својом белином делује веродостојно овог јутра... Убедљива природност, краде ми ту драж најбољег могућег слуха... Моја музике је несебична и често више слуша, него што пева... Опис једног фебруарског јутра... По богатству својих плодова, мојој пажњи као да измиче песма смрзлих џивџана... Да ли су птице саздане за сву ту зимску патњу???... Сумња и глупост, закуцаше на туђа врата... Под зраком Сунца без икаквог повода (мени поводи нису потребни) у свему ниче тајна откривене свелепоте...
Бујају мисли моје... Записујем речи... Пред јасним циљем, не постављам питања странцу... Пуно блештавих искрица на памети... Опипавам облике и миришем боје... Где су тумачи???... Неколико минута најчистије радости, пред почетак буђења свести... Спавају ли моја чула???... Одједном схватим - садашњост је боља од будућности... Не померам се с` места... Несхватљиво и неухватљиво, без напора, смело и спретно, сагледавам углавном све већ виђено...
Нешто треба казати и сутра... Успешно писати, без одсуства штетних мисли и тако поезијом живљења у немилосрдној утакмици живота, без права на адвоката, одбранити своју част и достојанство човека... Немам потребе да се сматрам добрим човеком... Ја то и јесам... Уметност моје исписане хартије, довољно подстиче ту потпуну и пуну мисао у мени... Све ми је на дохват руке, само права истинска срећа је недохватити ама баш ништа...
Мој мозаик је давно склопљен и нема потребе за украшавањем... Клупко се одмотало... Уживам у свакој новој игри живота... Дуго нисам пронашла бољи извор енергије... Мој извори нису пресахли... И сутра ћу нешто казати на ту тему... Рођени за жртву, одбијамо бити жртве... Непријатељ ће побећи и при најмањем трзају у ноћи... Ја нисам од оних који дозивају у помоћ... Моја стварност је моја игра... У мени и даље рађају се нове идеје, а мисли пожеле да буду забележене...
Нема коментара:
Постави коментар