ИЗ ЈЕДНОГ ЉУДСКОГ ОКА...

ИЗ ЈЕДНОГ ЉУДСКОГ ОКА, извире незаустављив гејзир топле живе воде... а свака мала капљица... те топло живахне росе... такву истрајну радост... и неко лепо надахнуће... у срцу и души покреће... да човек стане и гледа... чудећи се том... свакидашњем природном процесу... што креће... ИЗ ЈЕДНОГ ЉУДСКОГ ОКА... 

Понекад у неким ситуацијама (није важно којим и каквим - то зависи од вашег избора)... све изгледа таман тако... као провести само пар секунди без ваздуха у плућима... која су потопљена (није важно чијом вољом)... на дну хладне реке или мора... а све са циљем да се у тој грчевитој борби спозна... вредност и драгоцена реткост... сваког УДАХА и ДАХА... све те неопходне количине најпотребнијег могућег ВАЗДУХА... без кога свега може да има, само нема живота...

Најбитнија ствар јесте да... сијалице мале унутар ваше трепераве душе... сијају у мраку и полутами исто... тако интензивно и јарко... као чисти искричави кристали на Сунцу... 

Има дана када мисао неће да пусти из недара ни словце... А онда опет тако наиђу дани неки... када прокључа свака реч и покрене се то слово у души... А мисао без чуђења, настави да се клацка... Па заљуља неке нове речи... обично тамо пред поноћ... Па пожели лепе снове... Да се лакше на починак оде...

Да би после нечег рецимо лошег опет устали и кренули у шетњу као Човек... није довољно да вас мало начну и да напрснете... Потребно је да вас добро сломе и сваку вам кост поломе... Јер тек тада попут Феникса можете се сакупити... Па кренути у шетњу као Човек са две нове здраве ноге... Но, потребно је и мало мозга, при свему томе...