ОНАЈ КО ПИШЕ...

Живот је као игра "Слагалица"... Један дан пораз, други победа... Један дан нови рекорд, други дан стагнирамо... Но, важно је да се сваки дан улогујемо и што поштеније и мудрије одиграмо...

Седим и гледам како река протиче... Седим и гледам како се саобраћај одвија... Седим и гледам... Сањам...

Светлица ме удари у главу... Видим на даљину... Журим... Жмурим... Ууууу... Певушим мелодију стару... Чекам... Телефон зазвони... Веза се прекинула... Ооооо... Нешто сам се слатко насмејала... Следећи пут - пустићу да само звони телефон... И нећу се јавити...

Судбино... Не зови не - нећу ти се јавити... Леђа ти морам окренути... И баш ме брига са ким ћеш сада по свету путовати... Ја више са тобом нећу друговати... Не зови ме... Ја више твојим лудостима нећу робовати... Продужи мимо мене... Нека ти неко други варта отвори... Идем тамо где судбина не смета... Идем тамо где има више реда... Гнушам се судбино твога нереда...

Ти вероватно понекад помислиш или умислиш да ме познајеш... Али, не!!!... Грдно се вараш... Нема ту ни трунке шминке... Моје лице је чисто и не трпи никакве додатне ефекте, примесе, а ни финесе... Груба игра речи и још грубљих црта... Огрубела кожа... Испод површине грубости, остало је безброј трагова... Но, на све се свикне и вешто навикне... Важно је само да се на крају добро намигне...

ОНАЈ КО ПИШЕ писања самог ради, никад не размишља да  ли ће неко читати то што напише... ОНАЈ КО ПИШЕ - он пише, јер кроз писање постоји и дише... ОНАЈ КО ПИШЕ, никад се не бави тиме - коме и зашто пише... ОНАЈ КО ПИШЕ - једино и само пише, јер тренутно ништа оригиналније не покушава да смисли... ОНАЈ КО ПИШЕ - зна да увек може - лепше, боље и више... ОНАЈ КО ПИШЕ...   

Постоје жене које су некад плакале... Но, сада и данас - не би плакале, па да се читав свет окрене наглавачке... Кад су ојачале, не плаше се ни за сутра, које свањива и долази, такође без суза...