ГАВРАН...

Варали смо у себи све множине Сунца
и начелима неке сличности просијали
ћутањем кроз скоро све облике синулих
покретљивих атома, у време плаво, куда
све нисмо тада потекли и утекли, као
река без зла и мрења, кроз трајање до
њеног пренутог врења, у границама сувог
корења, испод златног свода, у шуми
сивих пепељара и претученог Гаврана
новим открићем зла из далека, без даха
немих речи у једнакости тутња, плашили
срце тишинама ко пепелом посуте, у
шаренилу јесењих сутона, пред ликом
стиха тишине, ко да весељак свој горди
бодеж умива крвљу мртвих судбина, у
славу сутрашњега одблеска, у шуми
свелог лишћа, за царске арене у које су
закорачили преко сваке мере гладни, у
мору људског бола окупани, кроз сву ту
неопевану беду стравичности и статичности,
без икаквих назнака правичности и
где су тек зраци звезда у празној тишини
Галаксија и кроз димензије злокобних
времена, бескрајне као модра сенка и река...