У потпуном забораву
данашње интерпретације,
успавали смо пркос и понос,
а потом смо одвели кући
сирово достојанство,
богато испијајући
полагане гутљаје мерака
за трпезом виђене нам почасти
и чекасмо тако да званице
несигурно испију све што им
отменост ова наша
незаинтересовано понуди,
па обузети овим почаствовањем
портретисали смо ликове
у додиру са приврженом нам сетом,
а птице су певале
и ми смо претакали мисли
у бокал безвољности,
пажљиво уморни
и онда смо тимарећи
уводне шпице разговора
од немоћи загубили речи
и сваки даљи мотив
који се задеси
у напуштености ових осећања
под мостом неке сете
што прожимао је тескобе,
ту где се јавља
тек први удар немирне пажње
о љубави болом безизлазне наде...
Нема коментара:
Постави коментар