PANORAMA...

Dok sam munjevitom brzinom vozila kroz ovaj svet i život, uleti mi u njedra iznenadno da baš ona ta opaka osa i zavuče se u majicu, pa krete po meni da mili i ja se zgranem i još munjevitije izbacim osu i prođem fantastično jer me nije ujela... a da me je ujela natekla bi opasno... mada ne fatalno... Ali kad sam pristigla na obalu moju desnu uživala sam u prizorima iz vode... u panorami tamo gde su iskakali skobalji i bacali se u svoj svojoj slobodi onako posrebrenih trbuha kroz vazduh, pa nazad u vodu... A Sunce toplo i jako... baš potaman da zgreje hladnoću koja još od zimus u kostima zebe... A bilo je tu i par kormorana koji su gnjurili i ribe pod vodom jurili... koji su svoj ples po vodi hitro izvodili... Moji dlanovi crveni ne od Sunca koje me nije opeklo... Dlanovi nažuljeni, a bol u mišićima ruku (koje kao da su odsečene) bio je sve vreme prisutan... Bol u ramenima... no ja vozim nekim čudom verovatno zahvaljujući sunčevoj energiji pod tim udarima bola... jer život je točak koji ne sme stati... I jeste da zaostajem bar 300 kilometara za onim godinama od nekada, ali ko zna možda dostignem opet svoje staro prolazno vreme... Ili sam atrofirala od nekog čuda... ali i dalje se borim da kroz ovaj život vozim... samo da mi lepo vreme ide u prilog... I tako ja kad krenem prve kilometre projurim bez potrebe da stanem sve iz jednog cuga (stanem jedino ako to bude radi neke fotografije ili panorame)... I tek moje "nevolje" nastanu u povratku kada mi ponestane vode... umor i bol se aktivira znatno više... i moram da zastanem čak 3 do 4 puta... i jedva stignem kući drhteći od premora... i te preostale kilometre u povratku pređem za neko duže vreme... I brzina mi nije kao ona od ranije... jedino brzina vetra ostaje neokrnjena, pa uz jedno brdo čak siđem pa se tako pešaka uspenjem... Zašto mi je od juče sve tako neopisivo lakše... zato što okrećem pedale posve lagano sa onoliko snage koliko u datom zamahu i imam... Idem polagano, polako i znam da stižem doduše sporije i sa dosta bola koji podnosim i trpim... i zato što sam sve pustila da teče kao voda drinska ledena... zato što sam pustila da vetar produva i sve kroz mene oduva... zato što znam da ništa ne zavisi od mene... zato što neću da trošim svoju energiju na ono na šta ne mogu da utičem... zato što sam se prelila u reku i njen tok... zato što kružim i svoju dosadu tako rušim... zato što sam shvatila da bez svega moram i mogu... samo ako me izazov života na to i primora...