МОЧВАРА...

Бића привидно мирна 

пасу у нескладу 

и предочена мом скорелом оку 

одакле искачу мочваре 

мастило плавих мрља 

и црвених отисака, 

а у срцу прска 

динамит слова и 

крварим од темена до пета, 

фонтанела мог хоризонта 

као ноћ је црна 

и ту је млад месец 

без осветљења 

кад вољење према животу 

задаје бол 

и чезнем ли још 

да ти прострем тишине 

и ћутање које потреса 

препознатљиве слутње 

и безличност кишне олује 

што нас ковитла и баца 

у пасивне дубине, 

тамо без зрака 

и капи јутарње росе 

у чему видим ли осећајност 

без застоја што шапатом 

својих подземних вода 

у мом бићу изнова заживи...