ТРЕНУТАК...

У тренутку 

свог мисаоног распрскавања 

звуци громова окруже ме 

са свих западних страна 

уз музику великог пљуска 

који зазуји у мени

као рој свемирских пчела 

насталих при великом прскању 

и онда ходећи 

површином зелених ливада 

у врећу утисака 

убирам песму птица 

те мелодије дана

које ни једно пијанство душе 

не може да надпева 

и тражим речи 

немоћне пред лепотом тренутка... 

Свим чулима приковах себе 

за ту песму 

чији благопријатан огањ 

пуштам да се разлива  до усхита 

и на још који начин 

покушавам да примирим 

празнине од јуче 

и одбијам бодљикаве досаде 

што свој погани лик би 

да осликају по просторима моје душе... 

И на концу тог прелепог тренутка 

одбијам да немо стојим 

и схватам да ме смрт 

још ка себи не зове, 

па једним зевом у небо 

решим да јој као 

љигава јегуља измигољим 

и да јој свим законима одолим 

док још многе тренутке лепоте не оголим...