По растреситој мекоћи
незаборавности ове
тискали смо наше
раскораке и снове,
мокри и меки,
као и оно исто оповргнуће
свих неплодних испаша
по којима су само
шакали наслућивали
шапат крекета из
оближњих ритова
и сетим се камена ахата
који беше бачен у прашину
као велика декорација
надодатом нам снебивању
да можда тек прозирни
и чисти задржимо облаке
у вису...
Нема коментара:
Постави коментар