У незаборавности стојим
и овог Ђурђевданског јутра
па издахнем без скривања
пазећи да не озледим
палацање младе шарке
или кућицу споро ходајућег пужа
пред обимом Лунине кружнице
и тако по заравни поставим недоглед
бар на неко време
и тај вихор циљане вреве
да ћутањем већ дотакнем
спруд забачености речне
и насумице опишем одсјај Луне
у ноћи крај ископаног шанца
под бедемима твоје душе
и онда разјурим у по бела дана
све белеге украј пута
и грамима овога даха
нанишаним
тек да растерам даље
од опкопа те исте душе
све рањене дужине
најзад схватајући како
залуд јесте губити овакве
пролећем искрсле дане...
Нема коментара:
Постави коментар