Ponoć koju obasjava plam svetlica... ponoć koju urezujem u sva čula... tutanj groma... gomova... odzvanja umilnije nego poj ptica u sam osvit kad se tek razdani Aurora... i kiša u odumiranju... pa kiša u nadiranju... kiša koja rominja... i zbog čije pesme otvaram prozor i puštam pesmu i aromu iste... Tako zbratimljene kiša i ja - dočekujemo dan koji će obeležiti bez očekivanja opet isto: kiša i grmljavina... Miran osvit jutra i dan tek delimično tmuran... i ne slutim da ću tek nakon ručka proveriti svoju izdržljivost po nemirnoj kolotečini... i ko bi rekao da će jutranji citat obeležiti jedan ovakav dan... "MIRNO MORE NIKAD NE STVARA VEŠTE MORNARE"... JA ODLUČUJEM KO SAM (PA I ŠTA SAM), A NE DRUŠTVO... I tako danas odlučih da dosegnem to nemanje straha od udara groma... Iako još izjutra rekoh da ne verujem sreći ni kad je prisutna po sluhu stare proverene latinske poslovice... "NE ZADRŽAVAM INAT. PAMTIM ČINJENICE"... Pamtim to slično vreme kao i lani... U partiji života treba doživeti minimun 100 poraza... poraza koji traju od svega nekoliko minuta... Zabeleženo pre sve te grmljavine... grada i nezapamćenog kišnog kijameta na Tari... Kakvo nevreme i grad, a ja se vratih dobro... predivni utisci pre sve te kiše... kao uostalom i posle kiše... Nikad više nismo našli zelja... Ja sam fotografisala... i jurila cveće... konje... I sad znam lokacije gde ga ima... i opet sam zbućkala čorbu od zelja sa junetinom po povratku... umesila novu čokoladnu tortu bez pečenja... ispekla zeljanicu... i još 4 kese zelja ostavila u zamrzivač... A za kratko vreme tonu stvari uradih... i da još se nečemu mnogo obradovah... javljanju koje sam iščekivala i u daljini naslućivala... eho koji sam prema obzorju slala... I s obzirom da sam jutros sanjala moju pokojnu babu - čitav dan izašao na nešto divno... čitav dan do mene su stizale lepe vesti... A kad je počelo svo to nevreme, ja sam sedela u autu mirno i posmatrala nalete kiše i svetlice munja... grickajući pardon štapiće... I tako bila sam na udaru svih tih elektriciteta... i čekala sam da se uverim da me grom ipak iz nekih razloga neće pogoditi... i bi tako... moja majka se bogme uplašila i krenula da se krsti... ja ne... I bih rešena i da postradam... a nedavno sam čula kako su neki ljudi sprženi gromom u ribolovu... a grad ne beše krupan... ali bi jako hladan... po useve gadan... A onda sam u zamagljenom autu sa jako otežanom snagom brisača nekako uspela svesti auto putem koji je vrvio od kamenja, granja i vode pune ilovače... To sam slično viđala u povratku iz bioskopa... Sve u svemu meni dosta bitno da saberem te još ne doživljene utiske i oprobam sreću pod nebom - izložena tim visoko frekfrentnim udarima groma... groma kome u svaki novi susret hrlim... pod nebesima ga grlim... i ljubim... sve samo da ga ne naljutim...
Нема коментара:
Постави коментар