Тужни су бројеви и борови тарски шикнули из камена и тужна су припадања и пропадања уз чији део данашњег контекста пријатност одлази у завршетак поруке изречене место поруге и храброст сличног нам значења кад немоћ надјача - и може ли се ово приписати вишем јединству...
А по чему баш данас извире прилика као неприлика да засвира као свануће и потонуће и дан који је безизгледан кад опет нећу заборавити на бриге и срећу, а клонуће што ме слама опасно је кад пишем и дишем погнуто над хартијом...
И опет бол има силину и ноздрва слину, кад измучене борбе не водим крају, а нешто је неповратно остављено у болу свом да умре иако тек створено...
Тугом побуна заривена у радозналост духа као отупљена празнина и ноћ је црна, па не стичем утисак потиснутог одушевљења и још сам скривена мисао у телу хладног камена и злочинац што се претвара у сопствену патњу макар дању...
Нема коментара:
Постави коментар